РАТНИ ВЕТЕРАНИ
Ветеран је назив за прекаљеног војника који је био учесник рата. Појам потиче од латинске ријечи „vetus“ која значи „стари“. У овом случају „старост“ не означава слабост и немоћ, него заслуге за друштво и државу. Истовремено и држава својим односом према ратним ветеранима показује значење своје „старости“, тј. да ли је држава зрела, одговорна и јака (а то се види у бризи о људима који су се борили и жртвовали за државу) или је стара у смислу немоћи да испуњава своје обавезе.
ОДНОС ПРЕМА ВОЈНИЦИМА У УСТАНИЧКО ВРЕМЕ
У време Карађорђевог и Милошевог устанка су постојале јаке солидарне везе у народу. Светозар Марковић у књизи „Србија на Истоку“ пише да је у то време село водило рачуна да буде обрађена земља и оних породица чији су мушки чланови у војсци, а истовремено је избјегавано да се у војску шаљу синови јединци (да би се тако сачувало кућно огњиште). Треба рећи да је постојао и изузетак, али ту се радило о добровољцима који су били без породице… то су били чувени „голи синови“. Ово је било време народне самоуправе (село, општина, срез) и јаких породичних задруга. На жалост, након што је створена слободна српска држава као резултат српских устанака (Карађорђев и Милошев устанак) и политичке подршке царске Русије, дошло је до усвајања западног модела друштва и државе. Свети владика Николај Велимировић је то описао рекавши да је Србија након ослобађања од физичке власти Истока пала под духовну власт Запада.
У овако устројеној држави није било бриге за народне интересе. Тако је држава својом небригом о друштву дозволила да народ буде изложен манипулацијама приватних трговаца и зеленаша, јефтина страна индустријска роба је уништавала домаће занате, а поред свега тога држава је оптеретила народ (који је до тада углавном живио у селима) са великим порезима. Овако тешко стање је довело до раслојавања на селу, распада породичних задруга и постепеног одласка све већег броја сељака у градове (који у новој, градској средини нису добили подршку државе).
ОДНОС ПРЕМА ВЕТЕРАНИМА У КРАЉЕВИНИ СРБИЈИ И У ЈУГОСЛАВИЈИ
У оваквим друштвеним односима није чудно да држава није имала добар однос према ратним ветеранима (посебно према ратним војним инвалидима). То је сликовито описао Лаза Лазаревић у свом чувеном дјелу „Све ће то народ позлатити“. Ова приповјетка говори о тешком положају ратних војних инвалида који су били учесници српско – турског ратова од 1876. године до 1878. године.
Лаза Лазаревић је сматрао да држава има обавезу да помогне своје борце који су због ње изгубили здравље – и да би држава требала својим ратним војним инвалидима исплаћивати одговарајућу надокнаду која би им олакшала живот. То се на жалост није десило, па су многи ратни војни инвалиди живјели у сиромаштву и просили на улици за храну. Приповјетка „Све ће то народ позлатити“ је објављена 1882. године и то је време Обреновића, али није било боље ни након „Мајског преврата“ 1903. године, тј. у време Карађорђевића. Иако се период од 1903. године до 1914. године сматра „златним периодом“ српске демократије, истина је да се друштвено – економски положај народа није промјенио доласком династије Карађорђевића на власт. О томе је говорио Јован Скерлић у Скупштини Краљевине Србије критикујући приватне банкаре (који након Балканских Ратова нису показали разумјевање према својим дужницима који су морали да се одазову војном позиву) и посредно државу (која није заштитила своје војнике). Слично је било и за време Краљевине СХС/Југославије, па су након рата на београдским улицама просили бројни ратни војни инвалиди.
Какав је био однос државе према својим ветеранима у овом периоду много говори примјер Милунке Савић (1889 – 1973) која је борила у Балканским Ратовима и I Свјетском Рату. Преживјела је девет рањавања, албанску голготу, оправак на Крфу и тријумфално се вратила у Србију. Ова српска хероина је добила двије француске Легије Части, британски орден светог Мајкла, руски орден светог Ђорђа Побједоносца. Странци су Милунку Савић поштовали као српску Јованку Орлеанку. Након рата је као добровољац добила комад земље у данашњем Степановићеву код Новог Сада и ту је подигла малу кућу, коју је касније препустила сестри, а она се преселила у Београд. Њен супруг Вељко је ускоро напустио породицу, а она је као самоука жена почела да ради као шваља у творници војних униформи, као куварица и од 1927. године је почела да ради као чистачица у Хипотекарној банци. Након осам година је „унапређена“ и постаје чистачица канцеларије директора банке. Од злобних чиновника је добијала оцјену 3 за свој рад „надничара“. За време окупације Недићева власт је Милунки дала посао државног заступника, а Титова власт јој је одобрила пензију 1945. године. Од својих средстава је купила малу кућу на Вождовцу. Са својим ратним друговима је путовала у Грчку и у Француску у српској народној ношњи украшену бројним орденима. Пред њену смрт је написано неколико текстова о заборављеној српској хероини, па је добила малу гарсоњеру у насељу Браће Јерковић. Ова истинска српска хероина је одбила понуду Француске и остала је да живи у својој земљи. Поред своје ћерке, одгојила је три усвојенице: Милку (заборављена на жељезничкој станици у Сталаћу), Радмилу – Вишњу (њну сестра, ђерка њених остарјелих рођака) и Зорку (сироче из Далмације). Поред тога, помагала је школовање још 32 дјеце. То је све радила захваљујући плати, инвалиднини и француским примањима уз двије Легије Части.
У слободно време је шила шињеле за војску, а у томе су јој помагала дјеца. Помагала је и бугарског студента Бебела Нинкова (његов отац је био официр поражене бугарске војске и молио је Милунку да помогне његовом сину), који је становао код ње до краја студија, а касније је оженио Милункину сестру Радмилу – Вишњу.
***
Негативан однос према српским војницима је постојао и у Хабзбуршкој Монархији. Војна Крајина је основана као војни бедем који треба да заустави турске продоре, али је Беч немислордно трошио српске животе и у ратовима против других европских држава. Овакав однос према Србима је довео до тога да средином XVIII вијека у Карловачком Генералату Војне Крајине буде свега 4.94% мушкараца старијих од 60 година. Мали проценат особа старијих од 60 година показује размјере страшног „данка у крви“ који је од Срба Крајишника узимао Бечки Двор; животни вијек Срба Крајишника је због честих ратова и тешких услова живота био веома кратак. Да би се осигурала контрола над крајишким јединицама, Марија Терезија је формирала посебну Војну Академију која је имала функцију стручног усавршавања, али и одрођавање српских официра (да би им интерес хабзбуршке династије постао важнији од српских националних интереса). Због тога већина словеначких и хрватскхи официра хабзбуршке војске и дио српских виших официра хабзбуршке војске нису искрено прешли у јединице југословенске војске након 1918. године. Већина српских официра хабзбуршке војске је била другачија и имали су став попут Јосифа Мамуле, који је у периоду за време француске власти над дијелом Војне Крајине искористио прилику да приликом посете Паризу каже Наполеону да Војна Крајина има за основни задатак борбу са Турском и да на Крајину рачунају Србија, Босна и Црна Гора. У овом духу је и чувени Сава Текелија предлагао Наполеону да обнови српску државу на Балкану. Да ови планови нису били нереални свједочи француска понуда црногорском митрополиту светом Петру I Петровићу Цетињском да постане „Патријарх свега српског народа или цијелог Илирика“. Да је остварен француско – руски савез (за који се залагао убијени руски цар Павле I), ови планови би постали реалност. На жалост, Велика Британија је на штету руских и српских интереса онемогућила савез Француске и Русије. Због овог родољубивог става већине српских официра, на српске крајишке официре је рачунао и Сава Владисавић приликом Прутског похода руског цара Петра Великог (поход је пропао због издаје влашког војводе Бранкована и неодговарајуће припреме руских снага, али је спремност Срба из Војне Крајине да помогну ослобођење Србије била несумњива. Руски извори потврђују да је Богдан Поповић био спреман да доведе српске крајишке снаге у помоћ руском цару, али је то спречио Бранкован).
Војни историчар Бранко Богдановић истиче да је након I Свјетског Рата у активну службу војске Краљевине СХС поред 3.500 официра српске војске, примљено 2.590 бивших аутро – угарских официра, 469 црногорских официра, 12 руских царских официра и 3 официра из албанских Есад – пашиних јединица. Њима треба додати и бројне хабзбуршке резевне официре (који су након слома Краљевине Југославије приступили снагама НДХ). Бивши аустроугарски официри су у новој југословенској војсци имали веће могућности за напредовање јер су им признати чинови из хабзбуршких јединица.
То је било веома штетно јер већина бивших хабузбуршких официра није искрено приступила југословенској војсци. Са друге стране, српски официри заслужни за побједе српске војске су преко ноћи постали подређени слабије образованим колегама из поражене хабзбуршке војске (српски официр је тек након завршене војне академије могао добити чин потпоручника, док је хабзбуршки систем био мање строг, па су њихови официри били мање стручни). Власти Краљевине СХС су из политичких разлога признале високе чинове бившим хабзбуршким официрима и тако довели су понижавајући положај стотине српских официра који су разочарани напустили војску нове државе која без њиховог доприноса не би постојала. Систем пријема бивших хабзбуршких официра је морао бити много строжији да би се избјегло да у редове заједничке војске уђу непријатељски настројени кадрови. Из политичких разлога таквог приступа није било на штету југословенске државе и српског народа. То је један од разлога пропасти прве југословенске државе. Др Момчило Диклић наводи податак да је у априлу 1941. године из редова југословенске војске у снаге НДХ прешло: 31 генерал, 228 пуковника, 245 потпуковника, 245 мајора, 1.005 капетана и 417 поручника. Ови официри су служили „држави“ која је одговорна за бројне српске невине животе (700.000 само у Јасеновцу).
Промјена политичке ситуације на свјетском нивоу је довела до обрнутог процеса од 1943. године до 1945. године. Тако су бројни припадници усташких и домобранских јединица прешли у редове партизанских једница (које су до тада биле претежно српске). Слично се десили и на подручју СССР –а. Андреј Фурсов каже да од средине 50 –их година XX вијека (тј. након Стаљинове смрти) по наредби Хрушчова долази до рехабилитације лица која су сарађивала са фашистима – и долази до циљаног инфлитирања „бандероваца“ у космомолске, партијске, државне и совјетске органе украјинске Совјетске Социјалистичке Републике. Тако је по процјенама стручњака већ 60 –их година у администрацији западних области Украјине било 30% – 40% бивших „бандероваца“ и њихових потомака. Они су уз помоћ западних служби развијали украјински национализам и подржавали прозападне дисиденте. Тако је већ 1980. године била спремна структурна конструкција за борбу за излазак из СССР –а јер је дошло до повезивања националиста са дијелом државног и партијског апарата.
Након распада СССР –а, моги националисти су се нашли на водећим позицијама, а многи бивши комунисти су се брзо „префарбали“ у националисте. Овај процес се одвијао и у Југославији. Са оваквим кадровима није чудно да је СФРЈ разбијана „изнутра“ (а велику помоћ су давали и одрођени српски кадрови). Ова „пета колона“ у Југославији и земљама Варшавског уговора је била повезана са политичком емиграцијом фашиста на Западу (усташе, бандеровци, итд.). Српски народ је поред тога додатно ослабљен идеолошким подјелама на „партизане“, „четнике“, „недићевце“ и „љотићевце“. Ове подјеле још нису на прави начин превазиђене у интересу српског јединства.
ПОЛОЖАЈ РАТНИХ ВЕТЕРАНА НАКОН СЛОМА СФРЈ
Данас је питање ратних ветерана не само правно питање (не постоји одговарајући закон), него и политичко питање. Све се своди на однос према ратовима на подручју бивше СФРЈ. Постоје два основна објашњења слома СФРЈ. Према првом објашњењу, СФРЈ је разбијена дејством западних центара моћи и домаћих сепаратиста. Према другом објашњењу СФРЈ се распала због „великосрпске агресије“. Тачно је прво објашњење, али Србија није јасно заузела овакав став. Због тога је и статус српских ратних ветерана веома лош.
Побољшање положаја српских ратних ветерана је суштински везано са преопородом Србије која мора:
· одбацити лажи о српској одговорности за слом СФРЈ,
· повратити свој економски суверенитет (супротно одлукама ММФ и Свјетске Банке),
· успоставити савез са Русијом и пријатељским земљама, и
· као матична држава српског народа заштити интересе Срба на подручју бивше СФРЈ.
Ако Србија крене овим путем, тада ће и српски ратни ветерани добити статус који заслужују – као особе које су показале спремност да положе и свој живот за Отаџбину.
***
Српски народ се са правом поноси својим прослављеним спортистима, умјетницима и научницима… њихови успјеси јачају националну самосвјест. Такав статус морају да имају и ратни ветерани. Како се то може урадити показује Русија која је на великој прослави Дана побједе над фашизмом организовала величанствену војну параду на којој су учешће имали и ветерани прошлих ратова и њихови потомци. Србија мора указати дужно поштовање својим ветеранима и показати свима да је борба за Отаџбину најсветија дужност, право и част свих грађана ове земље. То је услов опстанка и препорода Србије. Најважнија одбрана нације није оружје, него морал и пожртвовање припадника нације… то су на величанствен показали у древној Спарти.
Кад је неко Спартанцима приговорио како Спарта нема јаке зидове око града, Спартанци су одговорили: „Наши људи су наши зидови“.
Срби су много пута својом храброшћу надмашили древне Спартанце. То је показао и др Арчибалд Рајс рекавши да су га за Србију највише везали њени херојски војници који су у мистичном заносу и скоро божански умирали за Отаџбину у I Свјетском Рату. Након рата ветерани су заборављени, а др Арчибалд Рајс је тадашње стане описао у књизи „Чујте Срби“. Данашње стање у Србији је слично ономе које је у књизи описао др Рајс. То стање мора да се промјени због саме Србије, а један од знакова опоравка ће бити другачији однос према ветеранима. То ће бити знак да Србија поштује оне који су показали спремност да дају оно најдрагоцније за Србију – свој живот. То ће бити знак да Србија поштује себе и да је на путу препорода.
veteranisrpske.org 