Дан војних ветерана – 4. децембар – Тог дана 1912. године потписано је примирје у Првом балканском рату између савезника: Краљевине Србије, Краљевине Црне Горе, Краљевине Бугарске са једне и Отоманске царевине (Турске) са друге стране, као поражене. Тада је око 400.000 бораца Војске Краљевине Србије постало стари ратник (савремени термин ветеран), а о задовољењу њихових потреба бригу је преузело Министарство војно у оквиру Владе Краљевине Србије за коју су били од животног значаја као борци у ратовима који су уследили и у којима су учествовали. Избором овог датума за дан војних ветерана обезбедио би се континуитет са ветеранима из времена 1912. године, када је Краљевина Србија као модерна држава ангажовала око 12% свог становништва у рату и све материјалне и финансијске резерве уз стварање Балканског савеза са својим суседима. Брига о ветеранима, доделом имања у јужном делу Краљевине Србије, држава и Влада показали су како се на одређен начин може одати признање за учешће у одбрани земље.

-Баба, баба иде милиција, ето их нашој кући утрчах ко без душе.
Баба провири кроз прозор и брзо навуче завјесу.
-Ето их Бога ми. Марко, ето милиције устани јадан не био. Ђед који је куњао на сећији придиже се намјести капу и сједе.
-Добар вече, уђоше два млађа човјека у плавом.
-Добра вам срећа, омладино. Којим добром?
-Да је добро није ђеде, дошли смо да те водимо у станицу, имамо пријаву да си причао против власти синоћ код Луке у кафани.
-Ја? Зачуди се ђед.
-Ти, ти ђеде псовао си пети конгрес.
-Пети конгрес, па ја и не знам ђецо шта је то.
-То ти реци командиру, сада се спреми па да кренемо.
-А шта велите неко ме пријавио, ко је јунак вала Богу ако се смије знати.
-Не знамо ми ђеде ништа, наше је да те приведемо хајде спремај се.
-Ево, ево, Маро идера ми нађи пресвлак, нећу зар ваки пред народну власт.
-Је ли ти то ђеде нешто на наш рачун.
-Јок, него, не мере чојек свакакав у варош. Баба уђе у собу, ђед за њом. Брзо се обукао.
-Испружи руке ђеде морамо ти ставити лисице.
-Па нијесам ја бијесна вашка да ме вежете, а и ако почнем бјежати ваљда ме такве двије делије могу стићи, насмија се ђед и испружи руке.
-Научиће тебе доле памети па ћеш зауздати језик. Баба поче плакати, немојте ђецо, ко Бога вас молим кудћете с њиме. Мора да је неки неспоразум. -Де, де Маро ако самсово нијесам чојека убио, за шта цмиздриш.
-Значи признајеш да си псовао.
-Не признајем ја ништа само кажем ако сам ´сово нијесам убио.
Свезаше ђеда и одведоше. У здрављу чељади рече ђед на излазу. Уздрављу одговорисмо сви у глас.
Баба клекну испред иконе и поче се молити. Ја сам вирио кроз прозор све док нису замакли испод брда. Отац и мајка су ћутали .
У станици га је дочекао кум Дане, ђедово кумче које је држао пред крстом, наше кумство било је старо преко 100 година и ђед и кум Маринко Данов отац били су поносни на то. Чували су кумство, као највећу светињу. Сјећам се да ми је ђед говорио и кумовска кућа се поздравља. Ако никог нема кад прођеш ти реци „Помаже Бог кумовска кућо“. То ми је као дјетету било смијешно и никад то нисам урадио. Дане је био заклети комуниста и од кад је постављен за командира потпуно се промијенио. Није бирао начин да докаже своју оданост партији и тиме оправда повјерење надређених. Наслушо се ђед разних прича о Данету, али увијек га је бранио и оправдавао његове поступке.
-Добар вече куме.
-Добар вече Марко.
-Како си куме, како чељад. Шта ми ради старина?
-Добро смо Марко сви и да одмах разјаснимо овдје нисмо кумови, ја сам на дужности, а свој посао обављам часно о поштено, пред народном власти сви су исти.
-Шта то велиш? Како нијесмо кумови побогу си. Кумство је кумство па ђе год били. Шта смо ако нијесмо кумови.
-Слушај Марко имамо пријаву да си причао против власти, ти врло добро знаш…
-Слушај ти мене балавац један, три дана сам пио кад си се родио. Прекину га ђед.
Пред крстом сам те држо. На рукама сам те од три киле меса носио по мећави у варош доктору, пет километара ја и кум наизмјенично један прти намете, други те носи.
И ти ми кажеш овдје нијесмо кумови, а ђе јесмо?
-Слушај Марко…
-Шути док ја причам старији сам, ако ништа, загрми ђед.
-Преко 100 година наше кумство траје ту смо једни другим и у добру и у злу. На слави под иконом ти сједим. Сто пута сам те правдо пред свијетом. За кума Маринка би живот дао и он за мене. Нијесмо кумови овдје, ђе овдје? Шта је овдје, а шта тамо?
-Ја не славим славу, то Маринко…
-Полазник си ми био 20 година док скроз ниси Богу леђа окренуо, гледо сам те ко своје дијете. Плако од среће кад си се оженио и пород свој добио.
Не гази се част за власт.
На ког се даде така рђа!
-Марко ја радим свој посао, а мој посао је да сваког ко на било који начин ради против власти, приведем испитам и ако треба одстраним из друштва.
-Знам ја шта је твој посо и не спорим, а ако ти је посо да се кумства одричеш,
Серем ти се и на пос`о и на власт.
Видиш ја се тебе и ако си рђа не одричем куме. И опет би те пред свијетом бранио јер кумство је светиња. Бог је на небу на земљи кум, није то џаба речено!

-Доста, скочи Дане као опарен. Какав Бог какво кумство. Водите га у ћелију, запамтићеш ти данашњи дан. Доста је мени вас добрих поштених сељака и ваше сељачке мудрологије, ти ћеш мени држати предавања.
Водите га у самицу, а даље знате.

Самица је била мала просторија испуњена мирисом влаге, мрачна и хладна.
Ђед напипа сламу прикупи је на једну хрпицу и сједе у ћошак.Ту ноћ су га тукли наизмјенично два млађа човјека, знао их је обојицу из виђења, вријеђали и псовали. Само једну од тих десет ноћи ђед није био малтретиран, тада је на стражи био комшија Јован са неким колегом којег ђед није познавао. Нудили су га дуваном и играли карте нису га чак ни испитивали нити тјерали да призна. Има људи и међу њима помисли ђед. Нису бољеле батине ни вријеђања колико је бољело Данетово одрицање. Чуј нијесмо кумови, стално је ђед у себи понављао.
Дане је досао кући љут и набусито како само он зна и рекао: „Затворио сам кума Марка!“

• Шта кажеш, скочи кум Маринко.
• То што си чуо. Затворио сам кума Марка, причао је против власти.
  -Затворио кума, што те пред крстом држо? -Ја само радим свој посао. Народна власт не признаје кумства и родбинске везе. -Серем ти се на такав посо и на такву власт.
  -Доста Маринко за такве ријечи…
  -Шта рђо, водисш у апс! Ајде шта чекаш свежи ћаћу и води ко вашку кроз село можда те другови унаприједе. -Да ми ниси отац сад бих… -Шта би несоју, шта? Ајде, затворио си кума, затвори и ћаћу свакако ти ништа свето није. Пу погани! Пу! -Напоље рђо! Напоље! Кума затворио, још се фалиш, ко да си како добро дјело учинио. Мрш ми из куће! Дане изађе бијесан из куће и залупи вратима. Маринко се никад у својих 60 и кусур година није осјећао тако биједно и јадно, тако понижено и промашено, као да је све погрешно радио, а није. Како ће икад више кума погледати у очи, како ће икад иког у селу више погледати у очи. Читав живот радио је часно и поштено, другачије није ни знао. И да га ово снађе. Њега који ако није помогао, није ни одмогао. Њега коме су ријеч и образ били светиња. Цијелу ноћ није ока склопио. Сјећао се свог и кумовог момковања, првог опијања, женидби, рађања, вазда и у свему заједно, а сад ова његова рђе жељна власти и моћи тако да уради. Да пљуне ћаћи на образ, на свој није јер га нема, ко бис образом кума на правди Бога затворио. Грозио се од саме помисли на Данета.
  Ђед је у самици провео десетак дана, а одатле је пребачен у затвор у Фочу гдје је провео непуне двије године. Никад није признао да је псовао пети конгрес, али одлуком суда осуђен је на двије године затвора. Вратио се мршав и утучен и никад више није био исти.
  Кум Маринко је исти дан дошао код нас.
  Помаже Бог куме, помаже Бог кућо кумовска рекао је с врата.
  Бог ти помогао куме, одговори ђед. Добро ми дошо!
  Загрлише се мушки јако. Није то био обични загрљај. Био је то загрљај разумјевања, очаја, патње, дугогодишње јаке везе између два човјека. У тај загрљај стао је читав један заједнички живот.
  -Куме…замуца кум Маринко, ја…ја…не знам…па заћута.
  -Куме…не знам … не знам шта да кажем…
  -Ниста куме, рече ђед, не једе се своје месо. Пусти то.
  Сједили су тако до касно у ноћ, причали, сјећали се, смијали.
  Кад је кренуо кући кум се окрену и рече
  -Опрости куме ја…ти знаш…
  -Немам ја теби шта опраштати куме. Ниси ти крив.
  -Не знам куме, ако нисам што се ´вако осјећам.
  Цркох куме од срамоте. Не идем ниђе међу свијет, народ од мене главу окреће.
  Ето шта сам дочекао.
  Њему су ови памет окренули, сшта би од наког дјетета.
  -Пусти куме, ниси ти крив. Од тебе није мого ништа рђаво научити.
  Доћи ће и њему из гузице у главу полако.
  -Никад куме, мој је, али ријетка је то рђа. Никад.
  Поздравише се И кум оде.

Ђед никад није причао о затвору, ни тада с кумом, а ни касније. Носио је то као тешко бреме, као срамоту, као неправду с којом мора да живи.
Осјећао је сваку промјену времена и само тада у јаким боловима помињао би Пети конгрес и Фочу опет кроз псовку. Шути Марко јадан не био, шути, шаптала би баба.
Умро је не дочекавши да види како његово кумче Дане постаје велики вјерник он који је хтио да руши нашу малу сеоску цркву сада даје велике прилоге за обнову исте. Он који се одрицао крсне славе, сада са три попа ломи крсни колач. Како затим постаје још већи Србин, па начелник генералштаба, па касније начелник општине, па министар за избјегла и расељена лица. Увијек при самом врху. Фотеља му за гузицу срасла ко да се с њом родио.
Част је част, а власт је власт.
А рђа је рђа којом год бојом да је офарбаш.

Snežana A.Topalović

СЛОБОДА!

Ми „Ветерани Републике Српске“, својом акцијом постављања билборда широм Републике Српске са поруком: „Самосталност!“, изазвали смо оштру  англо-саксонску реакцију у којој се под плаштом промоције мира и реформи, гуши чак и СЛОБОДА говора!

О СЛОБОДИ ОДЛУЧИВАЊА, не смије се ни мислити!

Зато је Супервизор за Брчко одмах наредио уклањање нашег билборда. Потпуно сигуран у то да га нећемо тужити чак ни за оштећење туђе ствари.

Бесмислено је у јавном простору водити полемику о томе шта смо мислили под појмом „Самосталност!“, јер у њему свако види оно што  хоће, и не питајући нас – шта ми мислимо, а поготово их не интересује шта ми хоћемо?!

Уосталом појма који је дефинисан као  свијест о битним и суштинским карактеристикама стварности и нема ван главе! А у главама ником ништа мијењати не можеш, док човјек као мислеће биће сам не одлучи да у њој нешто промијени!

Зашто сам нагласио англо-саксонску реакцију?

Зато што сам свјестан да је на овом босанскохерцеговачком простору,   битак свега што свему што јесте даје да буде баш такво како јесте, англо-саксонска ВОЉА ЗА МОЋ  која се не смије доводити у упитност!

А ријеч „самосталност“ у увријеженом мишљењу  на овом простору одмах асоцира на „отцепљење“, „одлазак“, „издвајање дијела заједничког посједа“.

Истовремено у БиХ,  је увријежено мишљење да су само будале ратовале / посебно ако се узме у обзир вредновање стечених позиција ратника наспрам позиција дезертера на све три стране у току мира/, па полазећи од такве  премисе позициониране будале извлаче закључак како ратни ветерани немају ништа паметно за рећи. Зато смо и „звекнули“ ријеч „Самосталност“! – ДА ЗВОНИ!

Тек кад звони, – неко пита: Ко звони? Зашто звони?

Да ме не би неко погрешно схватио због ријечи „звони“ могу рећи и да илачемо „Самосталност“!

Самосталност у договору како ћемо сви заједно даље у складу са Дејтоном и Уставом Босне и Херцеговине.

Англо-саксонци су већ одавно у својој ВОЉИ ЗА МОЋ од аустро-угара овде преузели њихову „супер идеју“ о заједничком дјеловању Хрвата и Бошњака против Срба на овом простору, али им је Европа пројектом „Комшић“ закочила процес и изазвала непомирљив политички сукоб пројектованих савезника.

Зато је поново доминантан рад англосаксонаца на сукобу Срба против Срба. Да би се добило у времену на савезништву које је боље функционисало у аустроугарској замисли и да би се сукоб пројектованих савезника сакрио од јавности.

Шмит је у име англосаксонаца и за њихов интерес, једном од измјена Изборног закона у ноћи саопштавања резултата општих избора у БиХ, „поправио ствар“ по којој ће отпочети МОСТАРИЗАЦИЈА БиХ, те, не само да неће бити унитарна БиХ, него ни ФБиХ!

Зар у таквим играма није потребан АЛАРМ и Сарајеву и Бањалуци.

На крају једна пословица: „Наше је да кукурикнемо, да ли ће сванути – није до нас!“ До вас је господо политичари из три конститутивна народа!

Ако се договорите без тутора који своју ВОЉУ ЗА МОЋ хране нестабилношћу и свађом, поставићемо билборде са натписом: СЛОБОДА ЗА СВЕ У БиХ!

Душко Вукотић, предсједник Скупштине „ВРС“

Многи нам замјере то што смо учествовали на контра митингу и кажу да смо тада обукли партијски дрес и ставили одређену партију изнад интереса Ветерана Републике Српске. Са ове временске дистанце се неке ствари много боље виде и доказали смо да је тим за који играмо Република Српска и да ми не мијењамо дресове све ове године. Наш дресови изгледју овако:

Ево сад јавно питам шта је био циљ „Правде за Давида“? Да ли је циљ била било каква правда или нешто друго? Свима је данас јасно да је то био пријекат који је требао да направи нове фаце у политици. И направио их је! Циљ је био да направи лидере, али у томе нису успјели до краја. Било је тада махања неким доказима, стиковима, оптужби овога и онога .. Једина ствар која је тада успјела је та да су неки појединци на тој причи добили велики број гласова и врло брзо заборавили сву причу о „правди“ и несрећној судбини тог младића.

Ветерани Републике Српске се не баве политиком, ми само штитимо оно што смо штитили животима, штитимо и бранимо Републику Српску која је за нас важнија и од нас самих. Ми смо једини који желе и правду и ред! Није довољно само узвикивати слоган и радити по свом. РАТКО ЈЕ БИО НАШ КОМАНДАНТ И ЗА НАС ЈЕ ХЕРОЈ! Свако ко сматра другачије нама није пријатељ.

Да не дужим. Знамо ми да сви имају своје фаворите и ми вам их нећемо оспоравати, али ниједан политички субјект нема право да својата наше удружење, јер наша странка је Република Српска. Појединци су направили удружења преко којих покушавају да остварују политичке циљеве, а крију се иза борбе за права бораца – ветерана али и они су прочитани као и „правда и правде“. Не покушавајте нас увући у ваше блато.

Позивамо саборце да обавезно изађу на изборе и гласају за своје кандидате. Имајте на уму да је Република Српска важнија од свих нас!

ЖИВЈЕЛА РЕПУБЛИКА СРПСКА!

Чему се надамо када овакве јунаке забораљамо?

Колико нас зна нешто о момку са фотографије??

Новић Перица из Доње Илове (Прњавор) рођен 16.10.1972. године од оца Миливоја и мајке Милице је јунак који је 02.05.1992. године живот дао да би ми и наши потомци живјели!

О том голобрадом младићу нећете скоро ништа наћи на интернету и штампаним или електронским медијима, осим можда име и презиме и да је погинуо као редован војник ЈНА у Сарајеву.

Перица је био припадник 4.бВП, већ је одслужио редован војни рок али је како је рекао „остао да помогне војницима у окружењу“. Погинуо је од непријатељског рафала тог 02.05.1992. године око 17. часова бранићи Команду 2. ВО

Не знам да ли треба уопште напомињати да је ЈНА у том моменту била једина легитимна оружана сила на територији БиХ, да је напад на Команду 2.ВО класичан терористички акт и да за тај злочин још увијек нико није одговарао.

Све то и не боли, колико боли заборав. Заборав и јесте наш највећи непријатељ! Од заборава морамо бар покушати спасити овог јунака, али и све друге јунаке, његове и наше саборце који су дали све што су имали. Дали су животе, да би ми живјели. Није ми намјера ни да заборавим оне који су случајно преживјели и борбу наставили до краја. Борбу до краја су наставила и два рођена брата Перице Новића. Отац Миливоје је умро 2012. године, никад не прежаливши смрт сина Перице.

Заслужује ли овај јунак бар да се нека улица по њему зове? Да ли је он херој Одбрамбено-отаџбинског рата или је то резервисано само за учеснике неких других ратова?

Почивај у миру јуначе и хвала за све што си учинио за нас!

Најмање што можемо учинити за тебе је да те помињемо, да помињемо твој херојски чин, чојство и јунаштво које си показао и да ти свијећу упалимо.

Ниједног момента не желимо да негирамо, умањимо или вагамо допринос политичара и политике у стварању Републике Српске, али се с правом питам зашто они негирају или покушавају умањити допринос случајно преживјелих бораца у стварању и очувања Републике Српске?!

Можете да нас не волите, да вам нисмо симпатични али не можете бјежати од чињенице да без нас не би било Републике Српске.

Случајно преживјели борци-ветерани су најзаслужнији што данас имамо Републику Српску. Да није остао бар један жив и непријатељу, ватром из рова, давао до знања да је иза њега Република Српска не би нас ни било данас на овим просторима и Републици Српској.

Теажимо права и привилегије за те људе!

Тренутно је актуелан Закон о обавезној здравственој заштити о којем се води расправа у НСРС. Тражимо да се у Закон поред осталих категорија које се тамо налазе, партиципације ослободе и случајно преживјели борци-ветерани јер смо били добровољни даваоци живота за Републику Српску!

Уколико сте искрени према нама, додајте то у нацрт!

Не можемо рећи „вријеме је да причамо о истинским херојима“, јер вријеме да се прича и пише о тим јунацима било је сваког дана од момента њихове погибије.

Јесте можда болно и непопуларно разликовати и издвајати смрт било којег саборца, али истине ради и генерација које долазе морамо означити саборце који су погинули у нападу на непријатељски ров, оне који су погинули од митраљеског рафала, оне који су погинули бранећи ров од оних који су погинули у саобраћају, несрећним случајем или неким другим околностима. Често имамо ситуације да су баш ти који су херојски погинули гурнути у страну и скоро им се за гроб не зна.

Један од свијетлих примјера је Спомен соба у Требињу гдје су јасно наведене околности страдања!

Исто тако, сматрам да је погрешно створена „прича“ да су погинули и рањени саборци створили Републику Српску, јер то просто није могуће и не може бити тачно. Да није остао један борац и ватром из рова, непријатељу давао до знања да је иза њега брањена територија, данас не би било Републике Српске! Без обзира на све жртве! Исто тако, морамо поштовати случајно преживјеле борце који су изгурали рат до краја, јер су сигурно за све те године имали прилику побјећи и придружити се дезертерима.

Поново се враћам на погинуле и рањене саборце чију жртву никако не желим да умањим, али наглашавам да на ствари морамо гледати реално и без лажи.

Морамо вратити достојанство српског војника и официра, а то можемо само истином и заједно. Појединац сам не може ништа, али добро организована група може много. Сложно, братски и без подјела морамо до својих заслужених права и привилегија. Одбацимо предрасуде и станимо у исти строј.

Води, слиједи или се склони!