Почетком маја 1942. године, муслиманска милиција и усташка Црна Легија под командом Јуре Францетића, почиње страшан покољ српског, цивилног становништва на подручју Старог Брода и Милошевића, гдје је страдало 6000 српских цивила, са великим бројем жена и дјеце. Српске мајке су као и вијековима прије, показале храброст равну нашим највећим јунацима. Сатјеране на стјеновите обале ријеке Дрине, скакале су у часну смрт са дјецом у наручју, не дозвољавајући усташким крволоцима да остваре оно по шта су дошли. Њиховом жртвом, српски народ је добио још једну „обојену“, „Зелену гробницу“, по храбрости оних у њој, равну оној „Плавој“ из Првог Свјетског рата. На нама, потомцима страдалих у свим досадашњим ратовима је, да никада не заборавимо на крв коју су пролили за нашу слободу, да нашој дјеци увијек причамо о подвигу који су дале српске мајке рађајући нам и вијековима испраћајући у смрт своје синове, наше највеће јунаке и саме трпећи разна страдања као што је ово. Васпитаване од најбољих, васпитале су најбоље, зато је и настала реченица: „Васпитај дјечака, васпитао си човјека. Васпитај дјевојчицу, васпитао си нацију“! јер то су будуће српске мајке које вјерујемо, молитвама својих славних предака, неће доживјети овакво страдање. Вријеме је да српска мајка, након вијековног подвига и страдања, коначно дочека награду у овом животу. Њиховим страдањем смо у календару Српске Православне Цркве добили нове молитвене заступнике пред Господом, који ће својим молитвама приближити српски народ Христу Богу у којем нам је једини спас, јер као што је рекао Тертулијан: „Крв мученика је сјеме нових хришћана“.
У свјетлу данашњих, све чешћих покушаја лажирања историјских чињеница и присвајања територија на којима је живио српски народ, присјетимо се реченице нашег славног војводе Момчила Ђујића: „Границе српских земаља допиру докле су наши храмови, наши домови, наши гробови“!
Свети мученици старобродски, молите Христа Бога за спас српског рода!

Константин Самоуковић

Читам јутрос борачка у Вишеграду подјелила „Васкршње пакете“ за 184 демобилисана бирца и ратна војна инвалида Војске Републике Српске. Како то моћно звучи „Васкршњи пакети“! И био би братски гест да тих 184 „пакета“ није укупне вриједности 4.000 марака. Када то подијелимо добијемо да је сваки од тих 184 саборца добио 21,73 марку 😒 Не би мене то толико ни нервирало да се још и не хвале тиме.

Сво вријеме се борим за заслужена права и привилегије ратних ветерана и онда након ових „пакета“ схватим да су јаја ипак најважнија!

Без „јаја“ нема било какве борбе, па ни борбе за заслужена права и привилегије бораца-ветерана. Борци су изгледа остали без јаја! Борба за заслужена права и привилегије може и да сачека.

Дан војних ветерана – 4. децембар – Тог дана 1912. године потписано је примирје у Првом балканском рату између савезника: Краљевине Србије, Краљевине Црне Горе, Краљевине Бугарске са једне и Отоманске царевине (Турске) са друге стране, као поражене. Тада је око 400.000 бораца Војске Краљевине Србије постало стари ратник (савремени термин ветеран), а о задовољењу њихових потреба бригу је преузело Министарство војно у оквиру Владе Краљевине Србије за коју су били од животног значаја као борци у ратовима који су уследили и у којима су учествовали. Избором овог датума за дан војних ветерана обезбедио би се континуитет са ветеранима из времена 1912. године, када је Краљевина Србија као модерна држава ангажовала око 12% свог становништва у рату и све материјалне и финансијске резерве уз стварање Балканског савеза са својим суседима. Брига о ветеранима, доделом имања у јужном делу Краљевине Србије, држава и Влада показали су како се на одређен начин може одати признање за учешће у одбрани земље.

-Баба, баба иде милиција, ето их нашој кући утрчах ко без душе.
Баба провири кроз прозор и брзо навуче завјесу.
-Ето их Бога ми. Марко, ето милиције устани јадан не био. Ђед који је куњао на сећији придиже се намјести капу и сједе.
-Добар вече, уђоше два млађа човјека у плавом.
-Добра вам срећа, омладино. Којим добром?
-Да је добро није ђеде, дошли смо да те водимо у станицу, имамо пријаву да си причао против власти синоћ код Луке у кафани.
-Ја? Зачуди се ђед.
-Ти, ти ђеде псовао си пети конгрес.
-Пети конгрес, па ја и не знам ђецо шта је то.
-То ти реци командиру, сада се спреми па да кренемо.
-А шта велите неко ме пријавио, ко је јунак вала Богу ако се смије знати.
-Не знамо ми ђеде ништа, наше је да те приведемо хајде спремај се.
-Ево, ево, Маро идера ми нађи пресвлак, нећу зар ваки пред народну власт.
-Је ли ти то ђеде нешто на наш рачун.
-Јок, него, не мере чојек свакакав у варош. Баба уђе у собу, ђед за њом. Брзо се обукао.
-Испружи руке ђеде морамо ти ставити лисице.
-Па нијесам ја бијесна вашка да ме вежете, а и ако почнем бјежати ваљда ме такве двије делије могу стићи, насмија се ђед и испружи руке.
-Научиће тебе доле памети па ћеш зауздати језик. Баба поче плакати, немојте ђецо, ко Бога вас молим кудћете с њиме. Мора да је неки неспоразум. -Де, де Маро ако самсово нијесам чојека убио, за шта цмиздриш.
-Значи признајеш да си псовао.
-Не признајем ја ништа само кажем ако сам ´сово нијесам убио.
Свезаше ђеда и одведоше. У здрављу чељади рече ђед на излазу. Уздрављу одговорисмо сви у глас.
Баба клекну испред иконе и поче се молити. Ја сам вирио кроз прозор све док нису замакли испод брда. Отац и мајка су ћутали .
У станици га је дочекао кум Дане, ђедово кумче које је држао пред крстом, наше кумство било је старо преко 100 година и ђед и кум Маринко Данов отац били су поносни на то. Чували су кумство, као највећу светињу. Сјећам се да ми је ђед говорио и кумовска кућа се поздравља. Ако никог нема кад прођеш ти реци „Помаже Бог кумовска кућо“. То ми је као дјетету било смијешно и никад то нисам урадио. Дане је био заклети комуниста и од кад је постављен за командира потпуно се промијенио. Није бирао начин да докаже своју оданост партији и тиме оправда повјерење надређених. Наслушо се ђед разних прича о Данету, али увијек га је бранио и оправдавао његове поступке.
-Добар вече куме.
-Добар вече Марко.
-Како си куме, како чељад. Шта ми ради старина?
-Добро смо Марко сви и да одмах разјаснимо овдје нисмо кумови, ја сам на дужности, а свој посао обављам часно о поштено, пред народном власти сви су исти.
-Шта то велиш? Како нијесмо кумови побогу си. Кумство је кумство па ђе год били. Шта смо ако нијесмо кумови.
-Слушај Марко имамо пријаву да си причао против власти, ти врло добро знаш…
-Слушај ти мене балавац један, три дана сам пио кад си се родио. Прекину га ђед.
Пред крстом сам те држо. На рукама сам те од три киле меса носио по мећави у варош доктору, пет километара ја и кум наизмјенично један прти намете, други те носи.
И ти ми кажеш овдје нијесмо кумови, а ђе јесмо?
-Слушај Марко…
-Шути док ја причам старији сам, ако ништа, загрми ђед.
-Преко 100 година наше кумство траје ту смо једни другим и у добру и у злу. На слави под иконом ти сједим. Сто пута сам те правдо пред свијетом. За кума Маринка би живот дао и он за мене. Нијесмо кумови овдје, ђе овдје? Шта је овдје, а шта тамо?
-Ја не славим славу, то Маринко…
-Полазник си ми био 20 година док скроз ниси Богу леђа окренуо, гледо сам те ко своје дијете. Плако од среће кад си се оженио и пород свој добио.
Не гази се част за власт.
На ког се даде така рђа!
-Марко ја радим свој посао, а мој посао је да сваког ко на било који начин ради против власти, приведем испитам и ако треба одстраним из друштва.
-Знам ја шта је твој посо и не спорим, а ако ти је посо да се кумства одричеш,
Серем ти се и на пос`о и на власт.
Видиш ја се тебе и ако си рђа не одричем куме. И опет би те пред свијетом бранио јер кумство је светиња. Бог је на небу на земљи кум, није то џаба речено!

-Доста, скочи Дане као опарен. Какав Бог какво кумство. Водите га у ћелију, запамтићеш ти данашњи дан. Доста је мени вас добрих поштених сељака и ваше сељачке мудрологије, ти ћеш мени држати предавања.
Водите га у самицу, а даље знате.

Самица је била мала просторија испуњена мирисом влаге, мрачна и хладна.
Ђед напипа сламу прикупи је на једну хрпицу и сједе у ћошак.Ту ноћ су га тукли наизмјенично два млађа човјека, знао их је обојицу из виђења, вријеђали и псовали. Само једну од тих десет ноћи ђед није био малтретиран, тада је на стражи био комшија Јован са неким колегом којег ђед није познавао. Нудили су га дуваном и играли карте нису га чак ни испитивали нити тјерали да призна. Има људи и међу њима помисли ђед. Нису бољеле батине ни вријеђања колико је бољело Данетово одрицање. Чуј нијесмо кумови, стално је ђед у себи понављао.
Дане је досао кући љут и набусито како само он зна и рекао: „Затворио сам кума Марка!“

• Шта кажеш, скочи кум Маринко.
• То што си чуо. Затворио сам кума Марка, причао је против власти.
  -Затворио кума, што те пред крстом држо? -Ја само радим свој посао. Народна власт не признаје кумства и родбинске везе. -Серем ти се на такав посо и на такву власт.
  -Доста Маринко за такве ријечи…
  -Шта рђо, водисш у апс! Ајде шта чекаш свежи ћаћу и води ко вашку кроз село можда те другови унаприједе. -Да ми ниси отац сад бих… -Шта би несоју, шта? Ајде, затворио си кума, затвори и ћаћу свакако ти ништа свето није. Пу погани! Пу! -Напоље рђо! Напоље! Кума затворио, још се фалиш, ко да си како добро дјело учинио. Мрш ми из куће! Дане изађе бијесан из куће и залупи вратима. Маринко се никад у својих 60 и кусур година није осјећао тако биједно и јадно, тако понижено и промашено, као да је све погрешно радио, а није. Како ће икад више кума погледати у очи, како ће икад иког у селу више погледати у очи. Читав живот радио је часно и поштено, другачије није ни знао. И да га ово снађе. Њега који ако није помогао, није ни одмогао. Њега коме су ријеч и образ били светиња. Цијелу ноћ није ока склопио. Сјећао се свог и кумовог момковања, првог опијања, женидби, рађања, вазда и у свему заједно, а сад ова његова рђе жељна власти и моћи тако да уради. Да пљуне ћаћи на образ, на свој није јер га нема, ко бис образом кума на правди Бога затворио. Грозио се од саме помисли на Данета.
  Ђед је у самици провео десетак дана, а одатле је пребачен у затвор у Фочу гдје је провео непуне двије године. Никад није признао да је псовао пети конгрес, али одлуком суда осуђен је на двије године затвора. Вратио се мршав и утучен и никад више није био исти.
  Кум Маринко је исти дан дошао код нас.
  Помаже Бог куме, помаже Бог кућо кумовска рекао је с врата.
  Бог ти помогао куме, одговори ђед. Добро ми дошо!
  Загрлише се мушки јако. Није то био обични загрљај. Био је то загрљај разумјевања, очаја, патње, дугогодишње јаке везе између два човјека. У тај загрљај стао је читав један заједнички живот.
  -Куме…замуца кум Маринко, ја…ја…не знам…па заћута.
  -Куме…не знам … не знам шта да кажем…
  -Ниста куме, рече ђед, не једе се своје месо. Пусти то.
  Сједили су тако до касно у ноћ, причали, сјећали се, смијали.
  Кад је кренуо кући кум се окрену и рече
  -Опрости куме ја…ти знаш…
  -Немам ја теби шта опраштати куме. Ниси ти крив.
  -Не знам куме, ако нисам што се ´вако осјећам.
  Цркох куме од срамоте. Не идем ниђе међу свијет, народ од мене главу окреће.
  Ето шта сам дочекао.
  Њему су ови памет окренули, сшта би од наког дјетета.
  -Пусти куме, ниси ти крив. Од тебе није мого ништа рђаво научити.
  Доћи ће и њему из гузице у главу полако.
  -Никад куме, мој је, али ријетка је то рђа. Никад.
  Поздравише се И кум оде.

Ђед никад није причао о затвору, ни тада с кумом, а ни касније. Носио је то као тешко бреме, као срамоту, као неправду с којом мора да живи.
Осјећао је сваку промјену времена и само тада у јаким боловима помињао би Пети конгрес и Фочу опет кроз псовку. Шути Марко јадан не био, шути, шаптала би баба.
Умро је не дочекавши да види како његово кумче Дане постаје велики вјерник он који је хтио да руши нашу малу сеоску цркву сада даје велике прилоге за обнову исте. Он који се одрицао крсне славе, сада са три попа ломи крсни колач. Како затим постаје још већи Србин, па начелник генералштаба, па касније начелник општине, па министар за избјегла и расељена лица. Увијек при самом врху. Фотеља му за гузицу срасла ко да се с њом родио.
Част је част, а власт је власт.
А рђа је рђа којом год бојом да је офарбаш.

Snežana A.Topalović

СЛОБОДА!

Ми „Ветерани Републике Српске“, својом акцијом постављања билборда широм Републике Српске са поруком: „Самосталност!“, изазвали смо оштру  англо-саксонску реакцију у којој се под плаштом промоције мира и реформи, гуши чак и СЛОБОДА говора!

О СЛОБОДИ ОДЛУЧИВАЊА, не смије се ни мислити!

Зато је Супервизор за Брчко одмах наредио уклањање нашег билборда. Потпуно сигуран у то да га нећемо тужити чак ни за оштећење туђе ствари.

Бесмислено је у јавном простору водити полемику о томе шта смо мислили под појмом „Самосталност!“, јер у њему свако види оно што  хоће, и не питајући нас – шта ми мислимо, а поготово их не интересује шта ми хоћемо?!

Уосталом појма који је дефинисан као  свијест о битним и суштинским карактеристикама стварности и нема ван главе! А у главама ником ништа мијењати не можеш, док човјек као мислеће биће сам не одлучи да у њој нешто промијени!

Зашто сам нагласио англо-саксонску реакцију?

Зато што сам свјестан да је на овом босанскохерцеговачком простору,   битак свега што свему што јесте даје да буде баш такво како јесте, англо-саксонска ВОЉА ЗА МОЋ  која се не смије доводити у упитност!

А ријеч „самосталност“ у увријеженом мишљењу  на овом простору одмах асоцира на „отцепљење“, „одлазак“, „издвајање дијела заједничког посједа“.

Истовремено у БиХ,  је увријежено мишљење да су само будале ратовале / посебно ако се узме у обзир вредновање стечених позиција ратника наспрам позиција дезертера на све три стране у току мира/, па полазећи од такве  премисе позициониране будале извлаче закључак како ратни ветерани немају ништа паметно за рећи. Зато смо и „звекнули“ ријеч „Самосталност“! – ДА ЗВОНИ!

Тек кад звони, – неко пита: Ко звони? Зашто звони?

Да ме не би неко погрешно схватио због ријечи „звони“ могу рећи и да илачемо „Самосталност“!

Самосталност у договору како ћемо сви заједно даље у складу са Дејтоном и Уставом Босне и Херцеговине.

Англо-саксонци су већ одавно у својој ВОЉИ ЗА МОЋ од аустро-угара овде преузели њихову „супер идеју“ о заједничком дјеловању Хрвата и Бошњака против Срба на овом простору, али им је Европа пројектом „Комшић“ закочила процес и изазвала непомирљив политички сукоб пројектованих савезника.

Зато је поново доминантан рад англосаксонаца на сукобу Срба против Срба. Да би се добило у времену на савезништву које је боље функционисало у аустроугарској замисли и да би се сукоб пројектованих савезника сакрио од јавности.

Шмит је у име англосаксонаца и за њихов интерес, једном од измјена Изборног закона у ноћи саопштавања резултата општих избора у БиХ, „поправио ствар“ по којој ће отпочети МОСТАРИЗАЦИЈА БиХ, те, не само да неће бити унитарна БиХ, него ни ФБиХ!

Зар у таквим играма није потребан АЛАРМ и Сарајеву и Бањалуци.

На крају једна пословица: „Наше је да кукурикнемо, да ли ће сванути – није до нас!“ До вас је господо политичари из три конститутивна народа!

Ако се договорите без тутора који своју ВОЉУ ЗА МОЋ хране нестабилношћу и свађом, поставићемо билборде са натписом: СЛОБОДА ЗА СВЕ У БиХ!

Душко Вукотић, предсједник Скупштине „ВРС“

Многи нам замјере то што смо учествовали на контра митингу и кажу да смо тада обукли партијски дрес и ставили одређену партију изнад интереса Ветерана Републике Српске. Са ове временске дистанце се неке ствари много боље виде и доказали смо да је тим за који играмо Република Српска и да ми не мијењамо дресове све ове године. Наш дресови изгледју овако:

Ево сад јавно питам шта је био циљ „Правде за Давида“? Да ли је циљ била било каква правда или нешто друго? Свима је данас јасно да је то био пријекат који је требао да направи нове фаце у политици. И направио их је! Циљ је био да направи лидере, али у томе нису успјели до краја. Било је тада махања неким доказима, стиковима, оптужби овога и онога .. Једина ствар која је тада успјела је та да су неки појединци на тој причи добили велики број гласова и врло брзо заборавили сву причу о „правди“ и несрећној судбини тог младића.

Ветерани Републике Српске се не баве политиком, ми само штитимо оно што смо штитили животима, штитимо и бранимо Републику Српску која је за нас важнија и од нас самих. Ми смо једини који желе и правду и ред! Није довољно само узвикивати слоган и радити по свом. РАТКО ЈЕ БИО НАШ КОМАНДАНТ И ЗА НАС ЈЕ ХЕРОЈ! Свако ко сматра другачије нама није пријатељ.

Да не дужим. Знамо ми да сви имају своје фаворите и ми вам их нећемо оспоравати, али ниједан политички субјект нема право да својата наше удружење, јер наша странка је Република Српска. Појединци су направили удружења преко којих покушавају да остварују политичке циљеве, а крију се иза борбе за права бораца – ветерана али и они су прочитани као и „правда и правде“. Не покушавајте нас увући у ваше блато.

Позивамо саборце да обавезно изађу на изборе и гласају за своје кандидате. Имајте на уму да је Република Српска важнија од свих нас!

ЖИВЈЕЛА РЕПУБЛИКА СРПСКА!