РАТНИ ВЕТЕРАНИ

Ветеран је назив за прекаљеног војника који је био учесник рата. Појам потиче од латинске ријечи „vetus“ која значи „стари“. У овом случају „старост“ не означава слабост и немоћ, него заслуге за друштво и државу. Истовремено и држава својим односом према ратним ветеранима показује значење своје „старости“, тј. да ли је држава зрела, одговорна и јака (а то се види у бризи о људима који су се борили и жртвовали за државу) или је стара у смислу немоћи да испуњава своје обавезе.
ОДНОС ПРЕМА ВОЈНИЦИМА У УСТАНИЧКО ВРЕМЕ
У време Карађорђевог и Милошевог устанка су постојале јаке солидарне везе у народу. Светозар Марковић у књизи „Србија на Истоку“ пише да је у то време село водило рачуна да буде обрађена земља и оних породица чији су мушки чланови у војсци, а истовремено је избјегавано да се у војску шаљу синови јединци (да би се тако сачувало кућно огњиште). Треба рећи да је постојао и изузетак, али ту се радило о добровољцима који су били без породице… то су били чувени „голи синови“. Ово је било време народне самоуправе (село, општина, срез) и јаких породичних задруга. На жалост, након што је створена слободна српска држава као резултат српских устанака (Карађорђев и Милошев устанак) и политичке подршке царске Русије, дошло је до усвајања западног модела друштва и државе. Свети владика Николај Велимировић је то описао рекавши да је Србија након ослобађања од физичке власти Истока пала под духовну власт Запада.
У овако устројеној држави није било бриге за народне интересе. Тако је држава својом небригом о друштву дозволила да народ буде изложен манипулацијама приватних трговаца и зеленаша, јефтина страна индустријска роба је уништавала домаће занате, а поред свега тога држава је оптеретила народ (који је до тада углавном живио у селима) са великим порезима. Овако тешко стање је довело до раслојавања на селу, распада породичних задруга и постепеног одласка све већег броја сељака у градове (који у новој, градској средини нису добили подршку државе).
ОДНОС ПРЕМА ВЕТЕРАНИМА У КРАЉЕВИНИ СРБИЈИ И У ЈУГОСЛАВИЈИ
У оваквим друштвеним односима није чудно да држава није имала добар однос према ратним ветеранима (посебно према ратним војним инвалидима). То је сликовито описао Лаза Лазаревић у свом чувеном дјелу „Све ће то народ позлатити“. Ова приповјетка говори о тешком положају ратних војних инвалида који су били учесници српско – турског ратова од 1876. године до 1878. године.
Лаза Лазаревић је сматрао да држава има обавезу да помогне своје борце који су због ње изгубили здравље – и да би држава требала својим ратним војним инвалидима исплаћивати одговарајућу надокнаду која би им олакшала живот. То се на жалост није десило, па су многи ратни војни инвалиди живјели у сиромаштву и просили на улици за храну. Приповјетка „Све ће то народ позлатити“ је објављена 1882. године и то је време Обреновића, али није било боље ни након „Мајског преврата“ 1903. године, тј. у време Карађорђевића. Иако се период од 1903. године до 1914. године сматра „златним периодом“ српске демократије, истина је да се друштвено – економски положај народа није промјенио доласком династије Карађорђевића на власт. О томе је говорио Јован Скерлић у Скупштини Краљевине Србије критикујући приватне банкаре (који након Балканских Ратова нису показали разумјевање према својим дужницима који су морали да се одазову војном позиву) и посредно државу (која није заштитила своје војнике). Слично је било и за време Краљевине СХС/Југославије, па су након рата на београдским улицама просили бројни ратни војни инвалиди.
Какав је био однос државе према својим ветеранима у овом периоду много говори примјер Милунке Савић (1889 – 1973) која је борила у Балканским Ратовима и I Свјетском Рату. Преживјела је девет рањавања, албанску голготу, оправак на Крфу и тријумфално се вратила у Србију. Ова српска хероина је добила двије француске Легије Части, британски орден светог Мајкла, руски орден светог Ђорђа Побједоносца. Странци су Милунку Савић поштовали као српску Јованку Орлеанку. Након рата је као добровољац добила комад земље у данашњем Степановићеву код Новог Сада и ту је подигла малу кућу, коју је касније препустила сестри, а она се преселила у Београд. Њен супруг Вељко је ускоро напустио породицу, а она је као самоука жена почела да ради као шваља у творници војних униформи, као куварица и од 1927. године је почела да ради као чистачица у Хипотекарној банци. Након осам година је „унапређена“ и постаје чистачица канцеларије директора банке. Од злобних чиновника је добијала оцјену 3 за свој рад „надничара“. За време окупације Недићева власт је Милунки дала посао државног заступника, а Титова власт јој је одобрила пензију 1945. године. Од својих средстава је купила малу кућу на Вождовцу. Са својим ратним друговима је путовала у Грчку и у Француску у српској народној ношњи украшену бројним орденима. Пред њену смрт је написано неколико текстова о заборављеној српској хероини, па је добила малу гарсоњеру у насељу Браће Јерковић. Ова истинска српска хероина је одбила понуду Француске и остала је да живи у својој земљи. Поред своје ћерке, одгојила је три усвојенице: Милку (заборављена на жељезничкој станици у Сталаћу), Радмилу – Вишњу (њну сестра, ђерка њених остарјелих рођака) и Зорку (сироче из Далмације). Поред тога, помагала је школовање још 32 дјеце. То је све радила захваљујући плати, инвалиднини и француским примањима уз двије Легије Части.
У слободно време је шила шињеле за војску, а у томе су јој помагала дјеца. Помагала је и бугарског студента Бебела Нинкова (његов отац је био официр поражене бугарске војске и молио је Милунку да помогне његовом сину), који је становао код ње до краја студија, а касније је оженио Милункину сестру Радмилу – Вишњу.
***
Негативан однос према српским војницима је постојао и у Хабзбуршкој Монархији. Војна Крајина је основана као војни бедем који треба да заустави турске продоре, али је Беч немислордно трошио српске животе и у ратовима против других европских држава. Овакав однос према Србима је довео до тога да средином XVIII вијека у Карловачком Генералату Војне Крајине буде свега 4.94% мушкараца старијих од 60 година. Мали проценат особа старијих од 60 година показује размјере страшног „данка у крви“ који је од Срба Крајишника узимао Бечки Двор; животни вијек Срба Крајишника је због честих ратова и тешких услова живота био веома кратак. Да би се осигурала контрола над крајишким јединицама, Марија Терезија је формирала посебну Војну Академију која је имала функцију стручног усавршавања, али и одрођавање српских официра (да би им интерес хабзбуршке династије постао важнији од српских националних интереса). Због тога већина словеначких и хрватскхи официра хабзбуршке војске и дио српских виших официра хабзбуршке војске нису искрено прешли у јединице југословенске војске након 1918. године. Већина српских официра хабзбуршке војске је била другачија и имали су став попут Јосифа Мамуле, који је у периоду за време француске власти над дијелом Војне Крајине искористио прилику да приликом посете Паризу каже Наполеону да Војна Крајина има за основни задатак борбу са Турском и да на Крајину рачунају Србија, Босна и Црна Гора. У овом духу је и чувени Сава Текелија предлагао Наполеону да обнови српску државу на Балкану. Да ови планови нису били нереални свједочи француска понуда црногорском митрополиту светом Петру I Петровићу Цетињском да постане „Патријарх свега српског народа или цијелог Илирика“. Да је остварен француско – руски савез (за који се залагао убијени руски цар Павле I), ови планови би постали реалност. На жалост, Велика Британија је на штету руских и српских интереса онемогућила савез Француске и Русије. Због овог родољубивог става већине српских официра, на српске крајишке официре је рачунао и Сава Владисавић приликом Прутског похода руског цара Петра Великог (поход је пропао због издаје влашког војводе Бранкована и неодговарајуће припреме руских снага, али је спремност Срба из Војне Крајине да помогну ослобођење Србије била несумњива. Руски извори потврђују да је Богдан Поповић био спреман да доведе српске крајишке снаге у помоћ руском цару, али је то спречио Бранкован).
Војни историчар Бранко Богдановић истиче да је након I Свјетског Рата у активну службу војске Краљевине СХС поред 3.500 официра српске војске, примљено 2.590 бивших аутро – угарских официра, 469 црногорских официра, 12 руских царских официра и 3 официра из албанских Есад – пашиних јединица. Њима треба додати и бројне хабзбуршке резевне официре (који су након слома Краљевине Југославије приступили снагама НДХ). Бивши аустроугарски официри су у новој југословенској војсци имали веће могућности за напредовање јер су им признати чинови из хабзбуршких јединица.
То је било веома штетно јер већина бивших хабузбуршких официра није искрено приступила југословенској војсци. Са друге стране, српски официри заслужни за побједе српске војске су преко ноћи постали подређени слабије образованим колегама из поражене хабзбуршке војске (српски официр је тек након завршене војне академије могао добити чин потпоручника, док је хабзбуршки систем био мање строг, па су њихови официри били мање стручни). Власти Краљевине СХС су из политичких разлога признале високе чинове бившим хабзбуршким официрима и тако довели су понижавајући положај стотине српских официра који су разочарани напустили војску нове државе која без њиховог доприноса не би постојала. Систем пријема бивших хабзбуршких официра је морао бити много строжији да би се избјегло да у редове заједничке војске уђу непријатељски настројени кадрови. Из политичких разлога таквог приступа није било на штету југословенске државе и српског народа. То је један од разлога пропасти прве југословенске државе. Др Момчило Диклић наводи податак да је у априлу 1941. године из редова југословенске војске у снаге НДХ прешло: 31 генерал, 228 пуковника, 245 потпуковника, 245 мајора, 1.005 капетана и 417 поручника. Ови официри су служили „држави“ која је одговорна за бројне српске невине животе (700.000 само у Јасеновцу).
Промјена политичке ситуације на свјетском нивоу је довела до обрнутог процеса од 1943. године до 1945. године. Тако су бројни припадници усташких и домобранских јединица прешли у редове партизанских једница (које су до тада биле претежно српске). Слично се десили и на подручју СССР –а. Андреј Фурсов каже да од средине 50 –их година XX вијека (тј. након Стаљинове смрти) по наредби Хрушчова долази до рехабилитације лица која су сарађивала са фашистима – и долази до циљаног инфлитирања „бандероваца“ у космомолске, партијске, државне и совјетске органе украјинске Совјетске Социјалистичке Републике. Тако је по процјенама стручњака већ 60 –их година у администрацији западних области Украјине било 30% – 40% бивших „бандероваца“ и њихових потомака. Они су уз помоћ западних служби развијали украјински национализам и подржавали прозападне дисиденте. Тако је већ 1980. године била спремна структурна конструкција за борбу за излазак из СССР –а јер је дошло до повезивања националиста са дијелом државног и партијског апарата.
Након распада СССР –а, моги националисти су се нашли на водећим позицијама, а многи бивши комунисти су се брзо „префарбали“ у националисте. Овај процес се одвијао и у Југославији. Са оваквим кадровима није чудно да је СФРЈ разбијана „изнутра“ (а велику помоћ су давали и одрођени српски кадрови). Ова „пета колона“ у Југославији и земљама Варшавског уговора је била повезана са политичком емиграцијом фашиста на Западу (усташе, бандеровци, итд.). Српски народ је поред тога додатно ослабљен идеолошким подјелама на „партизане“, „четнике“, „недићевце“ и „љотићевце“. Ове подјеле још нису на прави начин превазиђене у интересу српског јединства.
ПОЛОЖАЈ РАТНИХ ВЕТЕРАНА НАКОН СЛОМА СФРЈ
Данас је питање ратних ветерана не само правно питање (не постоји одговарајући закон), него и политичко питање. Све се своди на однос према ратовима на подручју бивше СФРЈ. Постоје два основна објашњења слома СФРЈ. Према првом објашњењу, СФРЈ је разбијена дејством западних центара моћи и домаћих сепаратиста. Према другом објашњењу СФРЈ се распала због „великосрпске агресије“. Тачно је прво објашњење, али Србија није јасно заузела овакав став. Због тога је и статус српских ратних ветерана веома лош.
Побољшање положаја српских ратних ветерана је суштински везано са преопородом Србије која мора:
· одбацити лажи о српској одговорности за слом СФРЈ,
· повратити свој економски суверенитет (супротно одлукама ММФ и Свјетске Банке),
· успоставити савез са Русијом и пријатељским земљама, и
· као матична држава српског народа заштити интересе Срба на подручју бивше СФРЈ.
Ако Србија крене овим путем, тада ће и српски ратни ветерани добити статус који заслужују – као особе које су показале спремност да положе и свој живот за Отаџбину.
***
Српски народ се са правом поноси својим прослављеним спортистима, умјетницима и научницима… њихови успјеси јачају националну самосвјест. Такав статус морају да имају и ратни ветерани. Како се то може урадити показује Русија која је на великој прослави Дана побједе над фашизмом организовала величанствену војну параду на којој су учешће имали и ветерани прошлих ратова и њихови потомци. Србија мора указати дужно поштовање својим ветеранима и показати свима да је борба за Отаџбину најсветија дужност, право и част свих грађана ове земље. То је услов опстанка и препорода Србије. Најважнија одбрана нације није оружје, него морал и пожртвовање припадника нације… то су на величанствен показали у древној Спарти.
Кад је неко Спартанцима приговорио како Спарта нема јаке зидове око града, Спартанци су одговорили: „Наши људи су наши зидови“.
Срби су много пута својом храброшћу надмашили древне Спартанце. То је показао и др Арчибалд Рајс рекавши да су га за Србију највише везали њени херојски војници који су у мистичном заносу и скоро божански умирали за Отаџбину у I Свјетском Рату. Након рата ветерани су заборављени, а др Арчибалд Рајс је тадашње стане описао у књизи „Чујте Срби“. Данашње стање у Србији је слично ономе које је у књизи описао др Рајс. То стање мора да се промјени због саме Србије, а један од знакова опоравка ће бити другачији однос према ветеранима. То ће бити знак да Србија поштује оне који су показали спремност да дају оно најдрагоцније за Србију – свој живот. То ће бити знак да Србија поштује себе и да је на путу препорода.

Rak:Prezire laz,reci ce istinu kud puklo-da puklo!

Vazno je da naglasimo da je rak znak koji ima stav, dusu, znak koji je svestan da je ljubav najlepsa emocija…

Rak. Znak rodjen za ljubav. Znak kojem je emocija na prvom mestu. Skoro da ne postoji osoba na svetu koja moze da se meri sa rakom. Jer, tu kolicinu ljubavi niko nema, koju ovaj zodijak nosi u svom srcu.

Kada zavoli, on daje sve sto ima, ali isto tako zna sta ocekuje zauzvrat. Moramo da kazemo da je rak apsolutno iskren. Da ce reci istinu uvek, u svakom slucaju, da je ovo prosto znak koji se vodi time da je zivot jedan i da svako od nas dobije ono sto zasluzuje.

Rak je znak koji je jako veran i odan u ljubavi. Kada se zaljubi, za tu voljenu osobu ce uraditi sve sto moze. U to nema nimalo sumnje. Ali, bas zato sto je iskren, veran, zato sto je osoba koja je pravi prijatelj, bas zato sto je dobar covek… On ocekuje da drugi ljudi budu iskreni prema njemu. Mozda ce prastati mnogo, ali mu nikada nece pasti na pamet da oprosti izdaju ili prevaru.

Kada pricamo o karijeri, moramo da kazemo da je rak jako predan i odgovoran. On ne zeli da zavisi od bilo koga, i vazno je da kazemo da se ne libi jednog posla, sve dok je taj posao posten. Nikada ne gradi srecu na tudjim suzama, ali mu isto tako nece pasti na pamet da oprasta onima koji su gradili svoju srecu na suzama koje je on prolio.

Ono sto ga razlikuje od ostalih je to sto uvek ima potrebu da usreci one koje voli. Sto je vrlo cesto u stanju da zaboravi na svoje zelje i potrebe kako bi oni do kojih mu je stalo imali osmeh na svom licu.

Dalje, moramo da naglasimo da je ovo znak koji smatra da je zivot jedan i koji se trudi da u njemu uziva sto vise moze. Istina je da je ovo zodijak kojeg ljubav vodi kroz zivot, i kome sitnice jako znace.

Prosto, rak ce zbog sitnice biti srecan, a isto tako ce zbog sitnice da se rasplace i to je najveca moguca istina.

Vazno je reci da niko na ovom svetu ne cuva tajne bolje od raka. To je velika istina. Kada zavoli, daje sve sto ima, i cini sve za tu osobu. Cak i kada dodje do toga da se vase prijateljstvo prekine, da dodje do emotivnog raskida… Ono sto ste rekli raku, ostaje zauvek kod njega sacuvano kao najvece blago, kao najveca tajna koja postoji.

Rak je znak koji veruje u emocije. Znak koji veruje u ljubav. Znak koji veruje u karmu. I zato sto je osoba koja veruje u karmu, zato i pazi kako se ponasa. Moramo da kazemo da on zivi tako da se ne plasi karme, jer ono sto ne bi pozeleo sebi, ne radi ni drugima.

Imajte to na umu. Poseban je po svemu.

Јако нас љути однос према истинским херојима 😡
Ми случајно преживјели немамо права да их не помињемо! Дужност нам је и обавеза да свакодневно причамо о тим див јунацима. Многи од њих су за Републику Српску дали највредније што су имали, дали су властити живот. Уградили су га у темељ Републике Српске!

Један од тих јунака је свакако и Божић /Чедо/ Војислав из питомог села Долац код Завидовића. О овом јунаку нећете наћи ништа на интернету, преко ноћи је од дјечака морао постати ратник. Војислав је рођен 25.03.1972. године, погинуо је 28.05.1993. године покушавајући обезбједити „коридор“ који је био једина веза са остатком Озрена и Републике Српске. И тада, на последњем задатку је био први, из засједе га је покосио непријатељски рафал. У вријеме погибије имао је 21. годину, 2. мјесеца и 3. дана. Живот је био пред њим 😪

Питам све нас, чему се надамо ако заборављамо јунаке попут њега?

Ми, случајно преживјели ћемо вас спомињати док смо живи. Када и нас више не буде бојим се да ће рат бити изгубљен. Сво вријеме води се невидљива битка, раде на томе да српски војник буде сатанизовам и укаљан, да од нас направе лоше момке иако смо само бранили голе животе и животе својих најмилијих

Почивај у миру јуначе, душа ти се раја нагледала.

Наше мајке су једини хероји     које поштујем! 🎖️🇷🇸

Оне су за Отаџбину давале највредније што су имале! У рат слале синове, сваки пут са зебњом да се неће вратити. Иако  сам у рат ушао једва пунољетан био сам итекако свјестан колико важну и часну ствар радим. Морам бити исрен и рећи, да сам прије рата читао о страдању српског ратника, након ратова кроз вијекове не бих се латио пушке.

Када је рат војник постаје ратник и није више само војник!

Српски ратник се у сваком рату патио. Глад, жеђ, зима и киша, нису једине ствари које су га пратиле. Човјек који је у рату провео само једну ноћ у рову, ишчекујући да непријатељ упадне у његов ров, никада више није био исти. Та ноћ је оставила дубок траг у њему и ту ноћ никада не може заборавити. Требам ли помињати да су многи саборци провели преко 1.000 (хиљаду) ноћи у рову. Сву ту патњу би можда и заборавили да смо након рата постали уважени грађани овог друштва. Да су нас дочекала права и привилегије, а не понижење и осуда!

Носимо своје бреме у тишини чекајући да овоземаљски живот прође. Чекамо у колони позив да станемо у строј бесмртних Христових војника. У ту правду не сумњамо!

Непоражени у рату, поражени смо у миру!

Перфидно настоје да умање наш допринос у стварању Републике Српске свакодневним фабриковањем „бораца“.

Број бораца се стално врти око магичне цифре 200.000 без обзира што наш биолошки сат откуцава и сама биологија одрађује своје, јер свакодневно одлазимо у тишини – без крика и сам по себи тај број би се морао смањивати.

Одлазимо без почасног плотуна, заставе на јефтином чамовом ковчегу и без било какве ознаке да се ради о ратном ветерану.
Није фер и није то правда, ни људска ни божија!
Морамо наћи начина да то зауставимо!
Ми смо војска и ми смо полиција! Додуше бивша, али смо доказали када је грмило да се не бојимо.

Из сваке ситуације се може и мора наћи излаз, тако и из ове.
Нема предаје!

Поштовани саборци, искрене патриоте и сви они којима је стало до истине. Имам обавезу да вас упозорима на злочин према учесницима одбрамбено-отаџбинског рата који се дешава пред нашим очима, а сви то нијемо и без ријечи посматрамо. На сцени је брутална крађа права и увођење у право разних смутљиваца, дезертере и оних који су се читав рат извлачили. Уз помоћ свједока преко ноћи постају борци, и то борци I. категорије! Ако још има бар мало части у нама морамо томе стати у крај.

Позивам све часне борце да дигнемо свој глас и заштитимо бар то, јер све су нам украли!

Украли су нам младост, право на школовање и напредовање, мјесто у друштву које нас следује, заслуге, привилегије и све остало. Имамо чак случајева да су појединци уз помоћ свједока „завршили“ школе и касније купили факултете, а данас свједоче ратним профитерима да су борци I. кат. Крајње је вријеме да кажемо свима

ДОСТА ЈЕ!

То нам је дужност и обавеза. Како смо деведесетих стали у одбрану својих огњишта и нејачи тако данас морамо стати у одбрану својих права. Тешко је сазнати имена фалсификатора и оних који им помажу у вршењу тог кривичног дјела па стога предлажем да захтјевамо од институција да се формира комисија која ће урадити ревизију свих оних који су уведени у право или прешли из ниже категорију у вишу уз помоћ свједока. То је бар лако.

НЕМАМО ПРАВО ЋУТАТИ!

1984 године послије Олимпијаде у Сарајеву, сазнао сам да сам Србин. Нису хтјели да се играју са мном и говорили су ми да сам Србо. Нисам знао шта је то и уплакан сам дошао кући. Имао сам само четри године.

Када сам испричао ђеду и баби због чега плачем, сјели су ме и објаснили. Ђед је то урадио просто и рекао да ми нисмо као они и да су они издали Бога. А Бог се у нашиј кући поштовао и за мене је био нешто велико, јер му се ђед молио сваки дан, те ми је доста тога постало јасно. Спремио се ђед Драго тај дан и отишао код комшија. То је зауставило њихове прозивке на неко вријеме.

Пошто сам са три године научио читати и писати ђед ми је већ сутра дан исписао на папиру епску пјесму о Боју на Косову. Баба ми је причала приче о том нашем Косову, Цару Лазару, Милошу Обилићу, Косанчић Ивану, Топлици Милану, Влатку Вуковићу, браћи Југовићима и старом Југ Богдану. Причала је о Светом Сави и о Светом Краљу Милутину, Цару Душану. Говорила је да се Краљ Твртко задњи одржао и како смо до Краља Александра у Босни робовали Турцима и Шваби. Сјећам се да ми је рекла да је најпаметнији Србин Његош и да кад порастем морам да читам шта је он писао. Те како је Србија васкрсла од Карађорђевог мача и Милошеве мудрости.

Причала је баба и о свом оцу, који је друговао са Јованом Принципом братом од Гаврила и како је због тога ухапшен, те послат на руски фронт. А онда се предао Русима и војевао на Добруџи, те бродом дошао на Солун. Говорила је да је прађед Јовица гонио Швабу све до Беча и дошао кући годину дана након рата, баш, кад су му на гробљу давали чедрдесет дана. Помињала је наше ратнике, Војводу Степу, Живојина Мишића и остале српске војсковође, те у мени будила тим причама неки понос. Упамтио сам да је причала да је прађед Јовица плакао као мало дјете кад се прогласила Југославија и говорио да то није Југославија, већ Стрмоглавија. Те да он и комшија Хусеин не могу имати иста права. Причала ми је и о њеном брату Станиши, који је погинуо у Игману као четник са 18 година.

Добро сам памтио све те приче и стало наваљивао да ми се поново причају. Некако је моје дјечије срце играло од тих прича и никад више нисам осјетио неку нелагодност што сам Србин. А већ за Св. Николу те исте године, пјевао сам наше српске пјесме са ђедом и његовим рођацима. Ђеду и баби је то било посебно драго. Мало послије тога ђед ме је научио једну кратку молитву и заједно смо се помолили Богу пре иконом Светог Николе и то је постало обавезно у мом тек започетом животу. Од свега тога највише ми је сметало то што сам све то морао да кријем. Баба је рекла да о томе само у кући причамо и да пред комшијама и другом дјецом о томе не говорим. Чак се и тата љутио што у кући србујемо, јер није ми вјеровао да могу о томе да ћутим.

А ћутао сам све док учитаљ Илија у првом разреду није рекао, да смо сви ми Југословени. Тада сам устао и рекао да сам ја Србин. Југославију нисам волио од оног дана када ми је баба испричала да је прађед Јовица Југославију звао Стрмоглавијом. Позвао је тату у школу и то се заташкало на неко вријеме. Први озбиљан инцидент се десио кад смо учили о Игманском маршу и када сам рекао да су то лажи и да је Игман четничка планина. То сам знао, јер баба ми је причала о четницима у Игману, који су превели партизане преко Игмана. Баба је знала све о рату у нашем крају и Станишина смрт је био њен никад зарасли ожиљак на срцу. Тата је опет морао у школу, а када се вратио добио сам батине и посвађали су се он и баба. Баба ми је сутра дан признала да јој је драго због тога што сам урадио, али, замолила ме, да то више не радим. Послушао сам је и у школи нисам више радио такве ствари и једино је учитељ рекао тати да му је чудно што како супер ученик на такмичењу Титовим стазама револуције ништа не покажем. Намјерно нисам тачно одговарао. Баба и ја смо мрзили Тита. А српство је за мене постало нешто најважније у мом дјечијем животу.

Мало послије тога стрико Ђоко донио ми је двије кастете. Једну са изворним српским пјесмама, а другу од Миће Петровића назива “У Четнике Српски Роде“. Ову другу су одмах сакрили, а прву сам слушао и за дан све пјесме научио. А са девет година сам знао читаву српску историју. Знао сам од Св. Саве па до ђенерала Драже све личности наше историје. Прочитао сам са ђедом Госки вјенац и ђеду сам рецитовао стихове из неших епских пјесама.

Сазнао сам са десетак година за покоље у нашем крају и да су ђеду усташе заклале два ујака у Дрозгометви. Причали су ми за покољ у Биочи 1945 на крају рата и како су их партизани сахранили под петокраку да се заташка злочин. Сазнао сам да се ђед крио у Игману послије бјегства из логора у Сарајеву. А баба ми је рекла, да су у Јасеновцу убили руком милион Срба и плакала је као мало дјете док ми је причала о тим злочинима. Памтио сам све то и знао сам за јаме по Херцеговини, за Пребиловце и Јадовно. Кад се код татиног ујака Гавре за Лазареву Суботу искупила сва фамилија и кад је дошао бабин ујак Вук из Дубљевића у Херцеговини, рекао сам пред свима све што знам. А та старина ме узела у крило и пољубила. Очи су му биле пуне суза, а баби Милки је рекао да је од мене направила правог хајдука. Баба и ја само данима о томе причали, јер прађед Вук је био живи свједок тих ужасних времена и жива енциклопедија из које су сви у фамилији учили ко су и шта су.

Први проблем послије онога из 1984 године, имао сам за Видовдан 1989 године. Приказивао се се Бој на Косову на телевизији, а на игралишту су о томе расправљале комшије муслимани. Комшија Џевад је као најстарији био огорчен због тога филма. Кад им је лопта отишла преко ограде у касарну рекао ми је да му је донесем. Одбио сам, јер знао сам да ме шаље намјерно пошто сам једини Србин. Ударио ме ногом у стомак колико је могао, иако је био старији од мене двадесет година. Избио ми ваздух и лежао сам преко пет минута. Нико ми није пришао и сви су се само смијали. Кад сам устао, рекао сам му, да знам да ме ударио што сам Србин и отишао кући. Тати нисам смио да кажем, јер убио би га. Нисам рекао чак ни баби, јер имао сам план за освету. Сутра дан кад се Џевад враћао са посла, сачекао сам га и из засједе му каменом разбио главу. Побјегао сам у наш воћњак и отуд му рекао.

-Нисам ја Џеваде кукавица, Србин сам ја Џеваде!

Баби сам одма испричао шта сам урадио, а ђед је отишао код Фадила оца од Џевада, да се то заташка. Тата и мама за то нису знали. А Џевад ме никад није више попрјеко погледао. Послије тог дана више никад нисам престао јавно србовати. Пјевао сам пјесме о Косову, о четницима и о војводи Момчилу. Тукли су ме често родитељи због тога. Тукле су ме и комшије, али тукао сам и ја. Чак и у школи сам наставници Хатиџи рекао кад се згрожавала над ратом у Хрватској, да је усташкиња ко и дедо јој и да је њихово прошло. Није звала у школу моје, јер знала је да знам, да јој је дедо био у Ханџар дивизији. Пред сами рат један такав инцидент гдје сам србовао је спасио мене, брата и мајку да нас не заробе и евакуисани смо у Хаџиће на бабино инсистирање. Рекла је да морамо ићи од куће, јер ноћас ће доћи да се свете за све оно што сам им говорио. Отишли смо и никад се кући вратили нисмо.

Онда је дошао рат и видио сам шта значи бит Србин и својим сам очима видио све оно што су ми до тада приповједали и што сам успио да прочитам. Провео сам дјетињство на првој линији фронта. Видио сам битке и јунаке равне Обилићу, Косанчићу, Војводи Влатку и браћи Југовићима. Чуо сам и пјесму христољубиве војске, која одлази да се не врати. Пјесму стварну и страшну, која ми и сада зазвони у ушима. Увјерио сам да да је стваран наш Косовски звјет са Богом и да нас још увјек гоне они отпали од Бога и вјере. Током рата од досаде сам прочитао све оно о чему су ми причали баба и ђед и много више од тога. А након рата сам добар дио живота провео читајући историјске књиге и списе о српској историји и страдањима нашег народа. Данас мислим да нисам требао читати све то, јер у њима нема ништа више од онога што су ми ђед и баба причали.

Србујем и данас са истим жаром, те и данас због тога исте проблеме имам. Мало кад ми не крену сузе, кад читам о нашим мукама, нашим ратницима и свим нашим стратиштима. Обузму ме иста осјећања као кад сам био дјете и кад ми је баба причала све те приче о нама Србима. Често ми изађу пред очи и слике рата који сам преживио у Српском Сарајеву и свих мука које су нам комшије направиле, јер смо Срби. Они су ми потврдили да је све истина што су ми причали ђед и баба, те ме утврдили да до данас исто мислим и исто говорим.

Данас те исте комшије што послије Краља Твртка превјерише, краду нам историју и говоре да он није Србин, већ некакав Бошњак. Тврде да Босна није српска и да сам некакав агресор на ову земљу. Чак и Краљу Твртку у Сарајеву одакле ме отјераше, споменик подигоше и за свог га прогласише.

Данас немам друге борбе већ да се молим Богу, пред истом оном иконом Светог Николе, пред којом ме ђед научио да се молим. Она је све што имам од успомена из родног краја у којем сам мрски агресор. Донијела је баба ту икону у њедрима сакривену. И на њој имам отисак ђона муслиманског војника, који ју је слупао и ногама згазио, када су бабу и ђеда одвели у логор.

Борба још траје за сваки педаљ ове земље, за историју, за грб и заставу. Траје борба и Србин је увјек у Босни било тешко бит, то сам добро научио у сваком времену и у сваком систему. И трајаће та борба све док сви не станемо пред иконе и Богу завапимо за спас овог нашег народа и не покајемо се за све наше грјехе и отпадлуке.

А Босна је српска, таман колико је Москва руска и ту нема преговора!

Написано у августу 2023.

Аутор: Бојан Вегара

Није уопште битно вјерујемо ли у Божић (или Бога), већ јесмо ли спремни препознати онога коме је потребна помоћ и помоћи му?
Ако заиста желимо учинити добро дјело, онда бисмо могли нахранити оне који су гладни, и то не само за Божић, опростити онима који су нас повриједили, не због њих већ због себе, бринути се за оне који су одбачени те уопште људима око нас чинити оно што бисмо хтјели да они чине нама.

Постало је „правило“ сликати се с пакетом с људима којима је потребна помоћ и дијелити то по друштвеним мрежама. Лично мислим да је много боље не помоћи него то радити, а да не говорим да ме тако подсјећате на кокошке које кокодачу након што снесу јаје.

Нисам ја тај који суди, нити ти покушавам али вас покушавам подсјетити да будемо људи. Да будемо људи бар у ове дане.

Празници који нам долазе треба да буду наши најрадоснији дани у години.

Сваке године!

Међутим, ја се одавно тако не осјећам, нарочито од када се активно бавим борачком проблематиком. У те дане сам тужан и јако љут, схватим колико смо се отуђили једни од других и колико сам ја као појединац немоћан. Свакодневно али нарочито у дане прије наших великих празника људи ме „бомбардују” са молбама да помогнемо саборцима који су у тешким животним проблемима. Све су то тешке људске судбине, али људи су се претворили у нека створења која се радије вежу за све друго неголи за човјека. Сви се само боре за себе и не обраћају пажњу на друге. Посљедња велика „побједа” којом се неодговорни појединци ките је тај борачки додатак за све. Та „побједа” је додатних 170 мил. марака издвајања за борачку популацију, али и укидање интервенте – једнократне помоћи за борце којима је та помоћ пријеко потребна у одређеном моменту. Лично сматрам да би много корисније било да је држава повећала износе онима којима је то потребно него што се даје и Курти и Мурти. Не знам да ли знате да данас тако борачки додатак добијају и они појединци који су себи уписали и по седамдесет мјесеци у зони борбених дејстава, а поред тога имају и велике официрске пензије?

Тестирао сам мало и саборце и јако се разочарао у вези са тим мјесечним борачким додатком. Свима је јако битан, иако се ради о износу који није довољан ни за једну кафу дневно (на мјесечном нивоу).

Пали смо на испиту, све смо мање људи а све више нељуди.
Стога,
Будимо људи!

На састанку са предсједником Владе Републике Српске, господином Радованом Вишковићем на тему буџет, нисмо причали о новцу и гранту. Једини наш захтјев је био активирање Радне групе, која је формирало ресорно министарство по налогу господина Вишковића.

На том састанку предсједник Вишковић нам је обећао активирање Радне групе с напоменом да ће се то радно тијело морати састајати бар једном мјесечно. Састанак је одржан 24.11.2023. године, прошао је мјесец дана а Радна група још није ни формирана.

https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=535208

Кочничар формирања Радне групе је БОРС!

Питате се зашто? Зато јер је то радно тијело састављено од свих савеза, организација и удружења проистеклих из одбрамбено-отаџбинског рата која имају јавни интерес, урадило више на побољшању положаја борачке популације него БОРС за све године постојања. Нисте обраћали пажњу, али можете погледати уназад у медијима и друштвеним мрежама да се БО од свог постанка борила искључиво за статус Борачке организације, а не бораца. Из тог разлога су и настале све друге организације које данас имају исти формално-правни статус. Настале су из незадовољства рада БОРС-а. Борачка организације Републике Српске је много више енергије потрошила да не дозволи формирање других удружења, него на сву борбу за побољшање статуса борачке популације. Многе ствари које је БО урадиле су катастрофалне по борачку популацију, почевши од категоризације, борачког додатка, па и самог Закона о правима бораца који је катастрофалан.

Борци морају у овом друштву бити привилегована и заслужна категорија становништва, а не социјална. Борци морају имати права и привилегије, а не мрвице изражене у новцу кроз борачки додатак ма колики он био. Данас би много потребније било да борци имају право на бесплатно лијечење као у Србији, него не знам колики борачки додатак. Има много ствари које држава не би морала дати већ само не узети као што је: ослобађање плаћања кориштења путева и паркинга, субвенције за електричну енергију, воду, таксе … Примјера је безброј, али БО хоће борачки додатак за све, без обзира што ће тај износ бити мизеран за многе борце који су срамном категоризацијом сврстани у VI-VII. категорију. Без ревизије тзв. Регистра бораца је глупост било шта радити јер се на тај начин кроз борбу за права бораца боримо и за права лажних који се налазе у Регистру.

Није ми била намјера да у тексту дајев оволико простора Борачкој организацији, али морам нагласити да је БОРС удружење грађана као и сви остали, да се члан БО постаје учлањењем а не учешћем у рату. Исто тако сам Статут те организације не дозвољава борцу да буде члан било којег другог удружења за разлику од осталих. Сматрамо добром праксом да ратне јединице оснивају своја удружења јер су то људи који се међусобно познају, али Статут Борачке и тим људима оспорава чланство у БО и право на гласање и бирање органа БОРС-а. Питао би их само, да ли по њиховом тумачењу људи у другим удружењима нису били борци, нису РВИ, нису породице погинулих бораца, нису потомци бораца-ветерана …?

Тражимо наставак рада Радне групе под хитно! Проблеми се гомилају! Почнимо од:

✔️ Уставни амандман

✔️ Регистар бораца

✔️ Закон