Доста нам је шупље!

Сви ми, случајно преживјели борци-ветерани би се морали издићи изнад јефтиних страначких интереса и стати у један строј.

Наша странка треба да буде Република Српска!

Свједоци сте и сами да данас сви покушавају својатати борце-ветерана, ставити их под своје скуте и млатити с причом о угрожености те популације становништва. Борци-ветерани су свим странкама важни баш колико и лањски снијег, а највећи доказ тога је непотписивање Иницијативе да борци-ветерани буду уставна категорија. Иницијативу Ветерана РС која гласи:“Борци-ветерани Одбрамбено-отаџбинског рата и чланови њухових породица уживају посебну заштиту у складу са законом.“ су тада потписали народни посланици : Срђан Миловић, Симуна Жакула, Ненад Стевандић, Славко Глигорић, Славко Дуњић и Златко Максимовић! Ових шест народних посланика је Иницијативу потписало без обзира на став партије из које долазе и хвала им на томе у име Ветерана Републике Српске и свих случајно преживјелих бораца-ветерана.

Туга ме ухвати када видим како многи саборци данас живе ако се то уопште животом назвати може. Неправда се још увијек може исправити!

Позивамо све странке и појединце да изврше притисак на народне посланике у Народној скупштини Републике Српске да потраже Иницијативу Ветерана РС, подрже је и потпишу те на тај начин покажу колико им је стварно стало до случајно преживјелих бораца-ветерана.

Доста нам је шупље приче!

Заслужна, а не социјална категорија!

Ми, Ветерани Републике Српске за разлику од других удружења од самог свог оснивања, настојимо системски побољшати положај случајно преживјелих ратника и породица наших погинулих сабораца. То не значи да не реагујемо на сваки појединачан проблем на који саборци наилазе већ свe те аномалије које запазимо настојимо уградити у квалитетно системско рјешење.

Кроз праксу се показало да оне који су најугроженији заобилазе сви пројекти и било каква врста помоћи. То су саборци који немају средстава да дођу уопште и којима понос и поред такве ситуације не дозвољава да траже помоћ. Због свих њих проблеми бораца се морају системски ријешити и то на начин да институције траже оне који су заслужни, а не да они обилазе институције од врата до врата.

Мора се искоријенити став да су борци социјална категорија, јер то никако не смију бити. Борци су заслужна категорија и то треба говорити јасно и гласно!

Прва ствар коју морамо рјјешити је истинит регистар бораца, а не овај постојећи који је претрпан лажима! Сви заједно се морамо ангажовати и одвојити жито од кукоља, jeр у постојећем регистру има особа које имају и по 63 мјесеца у зони борбених дејстава и чак 70 мјесеци учешћа у рату.

ПОДРЖИТЕ НАС У БОРБИ ДА РЕГИСТАР БУДЕ ДОСТУПАН И ВИДЉИВ СВИМА!

Нема одустсјања, нема предаје!

Дани сјећања 😕

Сматрам да би много прикладније било да се умјесто парастоса, за које смо често свједоци да оду у неком погрешном правцу, крене са обиљежавање “Дана сјећања”.

Тог дана случајно преживјели борци и породице погинулих бораца треба да буду у првом плану!

Случајно преживјели треба да кажу своје виђење тог дана по властитом сјећању, да спомену погинуле саборце, да подсјете на неки херојски подвиг ако се десио тог дана, неку анегдоту и сл. Породице погинулих треба са се обрате и приближе нам слику о животу тих људи који су животе дали за Републику Српску, како су живјели прије рата, о њиховом ратном путу и на крају о животу њихове породице без њих након рата.

Представнике власти, политичких партија, других организација и друштава позвати као госте и односити се према њима са уважавањем али искључиво као према гостима.

РЕПУБЛИКА СРПСКА ЈЕ СКУПО ПЛАЋЕНА ДА БИ СЕ ДАНАС ТАКО ПРЕМА ЊОЈ ОДНОСИЛИ!

Више од бораца.

Ветерани Републике Српске од самог оснивања се труде да дођу до регистра бораца који је већа тајна и од рецепта за Кока колу! За необјављивање регистра предочили су нам много „битних“ разлога, али објављивање регистра спречава само то што је пун лажи!

На јако малом узорку утврдили смо толико неправилности да више немамо ни воље ни жеље да се њиме бавимо. Постојећи регистар бораца је за нас само гомила лажних података! Анализирајући регистар дошли смо чак у дилему да ли смо уопште и учествовали у рату. Тридесетак особа у регистру се води да имају по 70 (седамдесет) мјесеци учешћа у рату, од тога 60 (шездесет) и више мјесеци у зони борбених дејстава?! Питамо се у којем рату су то они били и шта им се све рачуна у ратни стаж и зону борбених дејстава?

Имајући у виду да многи саборци, прави борци и старјешине још увијек нису урадили категоризацију питамо се колики ће бити број особа када и они то ураде?

Под хитно урадити ревизију бораца I. и II. категорије и то на начин да се фалсификаторима омогући у разумном року да се сами избришу из регистра. Након тог рока кренути са процесуирањем и увести ригорозне казне за то кривично дјело.

Дан Тијане Ајфон.

Свечаним постројавањем некадашњих припадника Илијашке бригаде, парастосом и полагањем вијенаца на спомен-обиљежје, у манастиру Свете Петке у Бијељини обиљежена је 28. годишњица формирања бригаде. Ова бригада дала је огроман допринос у стварању Републике Српске, 540 бораца дало је живот, као и 380 цивила с подручја Илијаша. Било је више од 400 рањених, међу којима 44 дјеце.Ова бригада имала је зону одговорности у дужини од 150 километара и заслужна је за стварање Републике Српске.

Илијашка бригада формирана је 20. маја 1992. године наредбом Главног штаба Војске Републике Српске, а угашена је 30. марта 1996. године након исељавања народа Илијаша.
Илијашка бригада је бранила простор који излази долином Босне из Зенице, Високог из падинских делова и из правца Вареша.На спомен-обиљежју подигнутом у порти манастира Свете Петке у Бијељини уклесано је 1.237 имена српских бораца и цивила који су погинули у Одбрамбено-отаџбинском рату на подручју сарајевских општина Илијаш, Вогошћа и Рајловац.

Уз све горе набројано медијима је данас много значајније било хапшење неке Тијане Ајфон, и том догађају су дали предност и већу минутажу у главној информативној емисији Дневник II. у односу на овај јако значајан догађај за народ Сарајевско-романијске регије.

ПРЕСТАНИТЕ ПОНИЖАВАТИ НАШЕ ПОГИНУЛЕ САБОРЦЕ И НАС СЛУЧАЈНО ПРЕЖИВЈЕЛЕ БОРЦЕ!

Почетак рата у БиХ

Убиство старог свата испред Старе цркве на Башчаршији се догодило 1. марта 1992. године током српске свадбе испред Старе цркве на Башчаршији у Сарајеву, СФРЈ, када је криминалац и припадник Зелених беретки Рамиз Делалић звани Ћело, пуцњем из пиштоља убио младожењиног оца Николу Гардовића и ранио свештеника Српске правослвне цркве Раденка Миковића. Овај догађај је био један од повода за почетак ратних сукоба у Сарајеву. На скоро свим америчким медијима овај догађај је представљен као да су Срби пуцали на муслиманске сватове.

Сахрана Николе Гардовића

Вјенчање Милана Гардовића и Дијане Тамбур је обављено у 14.30 часова на дан 1. март 1992. у храму Преображења Господњег (црква на Старој станици), на Пофалићима у општини Ново Сарајево. Вјенчање је обавио прота Воја Чаркић. Након вјенчања, сватови су се упутили у Дом свете Текле у дворишту Старе цркве на Башчаршији, гдје их је чекао заказани свадбени ручак. Пошто је саобраћај за путничка возила у центру Сарајева једносмјеран и паралелан са трамвајским саобраћајем, сватови су пут од цркве на Пофалићима до Старе цркве прошли улицама Војводе Путника и Обалом Војводе Степе, до Вијећнице, гдје се налазио најближи паркинг на стотињак метара од саме Старе цркве. Сватовску колону у путничким возилима је сачињавало око стотињак сватова. Након што су паркирали путничка возила код Вијећнице, сватови су пјешице кренули ка Старој цркви. У непосредној близини приликом уласка сватовске колоне у двориште Старе цркве, поред сватова се зауставило бијело путничко возило марке „голф“ у коме су се налазила четири криминалца, а међу којима је био Рамиз Делалићзвани Ћело.Четири криминалца предвођена Рамизом Делалићем су изашла из аутомобила „голф“ и насрнула на младожењиног оца старог свата Николу Гардовића, који је у сватовској колони обављао дужност барјактара. Рамиз Делалић је покушао да старом свату, односно барјактару Николи Гардовићу одузме сватовско знамење, заставу Српске православне цркве (тробојку са крстом), након чега је дошло до комешања у сватовској колони. Након тога је Рамиз Делалић звани Ћело отворио ватру из пиштоља, те смртно ранио младожењиног оца Николу Гардовића, док је његов саучесник ранио свештеника СПЦ Раденка Мировића (младожењиног зета). Одмах након отварања ватре, злочинци су побјегли односећи са собом заставу Српске православне цркве коју су спалили. Никола Гардовић је преминуо од нанесених рана неколико минута касније у колима хитне помоћи.

Поред починиоца убиства Рамиза Делалића званог Ћело, свједоци су као нападаче и саучеснике напада и убиства препознали и Суада Шабановића из Зворника, те Мухамеда Швракића, сина оснивача Зелених беретки Емина Швракића.[2] Четврти нападач је Таиб Торлаковић, који је као и Рамиз Делалић Ћело, након рата убијен у мафијашком обрачуну у Сарајеву. Рамиз Делалић је одмах након почетка ратних сукоба у Сарајеву постао командант девете муслиманске брдске бригаде Армије РБиХ, а од Алије Изетбеговића је за заслуге примио пиштољ са посветом.

На дан 1. марта 1992, другог дана референдума о независности Босне и Херцеговине на којем су се изјашњавали само Муслимани и Хрвати, припадник Зелених беретки Рамиз Делалићродом из Прибоја, је пуцао на српску свадбену поворку испред Старе цркве на Башчаршији и при томе убио младожењиног оца Николу Гардовића. Као одговор на ово убиство, наоружани Срби су исте вечери подигли барикаде по Сарајеву, а у раздобљу од 1. до 5. марта подигли су барикаде и у другим градовима (Шамац, Дервента.[5][6] Муслимани су контролисали центар Сарајева, док су Срби контролисали остатак града, као и узвишења око њега. Након апела јавности, Караџић и Изетбеговић су 3. марта одржали састанак у штабу команде Југословенске народне армије у центру Сарајева уз посредовање генерала ЈНА Милутина Кукањца. Након оштре расправе, Караџић и Изетбеговић су се сагласили да ред у граду одржавају мјешовите патроле ЈНА и полиције. Међутим, током марта услиједили су мањи оружани сукоби уз употребу ватреног оружја и подизање барикада. Том приликом убијено је или рањено више десетина особа

https://sr.m.wikipedia.org/wiki/УбиствостарогсватаиспредСтарецрквена_Башчаршији

239.000.000,00КМ

Буџет за област борачко – инвалидске заштите у 2020. години износи 239 милиона КМ или за 7,4 милиона КМ више него лани.

Не можемо рећи да су то мале паре, али тврдимо да не заврше код бораца! Због тога нам је потребан праведан Регистар бораца, регистар који ће одвојити жито од кукоља и тачно рећи ко су борци а ко не.

Уставни амандман је основ свега, због тога што би издвојио случајно преживјеле борце као категорију али нажалост политичари који нас представљају не сматрају да борци треба да буду издвојени као заслужни. Посебна сједница НСРС може за било шта, али не може за борце.

Праведан Регистар бораца је следећи корак јер би рекао тачно словом и бројим колико има бораца (привилегованих и заслужних грађана Републике Српске).

Завршни корак би био Закон о правима бораца који би тачно одредио права и обавезе сваког случајно преживјелог борца и чланова породица наших погинулих сабораца и ми од та три зацртана циља одустати нећемо.

Када тако поставимо ствари моћи ћемо рећи да имамо државу за какву смо се борили и да жртве нису биле узалудне.

Регистар бораца 🎖

Појединцима можда изгледа да губимо енергију и да полако нестајемо, али ми у континуитету радимо на озбиљним стварима у настојању да бар поправимо положај сабораца и коначно поставимо ствари на своје мјесто.

Прва ствар која се мора истјерати на чистац је регистар бораца! Када кажемо регистар бораца не мислимо на овај који је списак људи који се представљају као борци. Тврдимо да садашњи регистар садржи много податка који нису тачни и много људи је на разне начине (фалсификовање, давањем нетачних података ..) стекло статус борца и то у највише случајева 1. и 2. категорије.

Ту се налазе чак и људи који су били на редовном школовању у то вријеме, жене које су се породиле у то вријеме …

Регистар овакав какав је сада треба озбиљну анализу и метлу! Очекујемо од сабораца да нам пријављују аргументовано случајеве злоупотреба борачких права које смо спремни провјерити и дати на даље поступање.

Сматрамо да би за Републику Српску стварни регистар бораца био много боље рјешење од постојећег претрпаног лажима.

Шта планирате са случајно преживјелим ветеранима?

Питање за државу, тачније за оне који је представљају:

Поштована господо, интересује нас шта планирате са случајно преживјелим борцима-ветеранима од којих данас најмлађи имају 45 година и више?!

Треба бити искрен па рећи да се Република на неки начин одужила породицама наших погинулих сабораца као и ратним војним инвалидима. Нисмо спорили, нити данас споримо да је то и био правилан ред потеза али крајње је вријеме да се држава праведно одужи и случајно преживјелим борцима-ветеранима. Ми, случајно преживјели ветерани смо свој патриотизам доказали у рату, показали смо хуманост и људскост чекајући сво ово вријеме да дођемо на ред! Стрпљиво смо чекали да се ријеше породице наше погинуле браће јер су њихове кости уграђене у темеље Републике Српске. Из небриге према нама стичемо утисак да би нас држава поштовала једино да смо мртви. Упамтите ово господо ма колико вам окрутно звучало, да није остао само један жив борац у рову и бранио ров данас не би било Републике Српске, без обзира на све жртве!

Ми као удружење смо вам доставили приједлоге рјешења и крајње је вријеме да их уградимо у измјене постојећег лошег закона!

Ми окупљамо одабране!! 💪🇷🇸🎖❤️💪

Сваки наш члан мора знати ко му је био командир, ко командант.Мора имати свој ратни пут и своје ратне другове.
Чланови „Ветерана Републике Српске“ /ВРС/ не могу бити: дезертери, донатори и „борци“ са купљењим или, по страначкој линији добијеним увјерењима о учешћу у рату!
Кроз своје Удружење ми развијамо и Организацију „Потомака Ветерана Републике Српске“ /ПОВЕРС/ који окупља наше синове и кћери на добровољној основи.
Наш циљ је да после нас управо „Потомци Ветерана Републике Српске“ живе као јака Организација која ће чувати успомену на нашу праведну борбу за очување Отаџбине чинећи је праведнијом!

Потражите у вашој локалној заједници представнике Ветерана Републике Српске и прикључите нам се у борби за побољшање статуса случајно преживјелих ратника.